U današnjem članku prisetimo se emotivne i duboko potresne ispovesti Nebojše Pajkića, supruga preminule spisateljice Isidore Bjelice, žene čija se borba sa opakom bolešću prenosila iz dana u dan kroz medije, ali čije su prave dimenzije ostale skrivene sve do njene smrti.
Njihov zajednički život bio je složen, obeležen svakodnevnim izazovima, emocionalnim usponima i padovima, ali pre svega ispunjen beskrajnom borbom i ljubavlju.Nebojša je jednom prilikom priznao prijateljima da je život sa Isidorom bio daleko od idiličnog. Kako je rekao, u njihovom domu je često vladao emocionalni haos, te su njegove reči “ponekad sam bežao iz stana jer nisam mogao da podnesem njene frustracije” odjeknule kao neočekivano priznanje. Ipak, uprkos svemu, jedno je bilo sigurno – njihov odnos nije bio zasnovan na površnoj harmoniji, već na dubokoj povezanosti, koju nisu mogli poljuljati ni najteži trenuci.
- Isidora je preminula u 52. godini, ostavivši za sobom dvoje dece, Lava i Vilu, i supruga koji je, i pored svih teškoća, ostao uz nju do samog kraja. U emotivnoj kolumni iz 2015. godine, Pajkić je prvi put javno progovorio o pravoj prirodi njene bolesti, ogromnoj količini bola kroz koju je prošla i neverovatnoj snazi volje koju je pokazivala.
Kada su se pojavili prvi simptomi, Isidora je pogrešno lečena zbog pogrešne dijagnoze jednog privatnog ginekologa. Umesto da se odmah otkrije pravi uzrok tegoba, bolest je uznapredovala do stadijuma 3b kancera jajnika, jedne od najagresivnijih formi bolesti. Iako je godinama redovno posećivala lekare, u tom trenutku više nije bilo povratka unazad – bolest je napredovala brzo i nemilosrdno.
I pored svega, Isidora je odlučila da se bori. Prošla je kroz rigorozne operacije, niz teških hemoterapija, suočila se s bolom koji bi slomio i najjače. Ipak, svaki put kad bi pomislila da je kraj blizu, nalazila je novu snagu gledajući u svoju decu. Govorila je: “Ne mogu da ih ostavim, suviše su mali.” Taj majčinski instinkt bio je jači od svih dijagnoza.
Njena borba nije bila samo fizička – bila je i duhovna. Noćima se molila Presvetoj Bogorodici, pronalazila mir u veri kada joj je telo otkazivalo poslušnost. Kada su se pojavile metastaze i voda u stomaku, mnogi su pomislili da više nema nade. Ali Isidora nije odustajala.
- Njena poslednja nada bila je eksperimentalna IPT terapija u Švajcarskoj, ali nakon dve i po godine borbe, porodica više nije imala sredstava. Sve što su imali već je bilo prodato. Njihova nekretnina na petom spratu, bez lifta, nije nalazila kupca. A to je bio isti onaj sprat do kojeg se Isidora pela i posle najinvazivnijih terapija, u stanju koje je graničilo s nemogućim.
Isidora je uprkos bolesti nosila šešire, osmehivala se ljudima i pružala im nadu. Nije želela sažaljenje – želela je da pomaže drugima. Mnogima je bila inspiracija, svetionik u najmračnijim trenucima. Iako su prodali gotovo sve, ostala im je njihova biblioteka – 3.000 knjiga, simbol njihove ljubavi, rada i zajedničkog života.
U očaju, Nebojša je predložio da prodaju biblioteku. Bile su to knjige s posvetama velikana kao što su Andrić, Selimović, Markes, kao i knjige koje je nasledila od prabake, pa čak i knjižica Bajrona koju je dobila od Lejdi Di. To nije bila samo kolekcija – to je bio deo njihove duše.
Onda se desilo nešto neverovatno. Kada su objavili da će, u zamenu za donaciju, slati knjige, stotine ljudi iz celog sveta javilo se. Poruke su bile srceparajuće – ljudi su joj zahvaljivali jer su im njene knjige i emisije spasile živote, pomogle u borbi sa depresijom, bile oslonac tokom njihovih terapija. U moru tuge, pojavila se svetlost – ljubav nepoznatih ljudi vratila je dostojanstvo i snagu toj porodici.
U trenutku kada je sve delovalo izgubljeno, Isidora i njena porodica postali su simbol vere, nade i istinske ljubavi. Jer, kako je njen suprug rekao, na ivici smrti, shvatiš da u toj količini ljubavi – nikad nisi sam.
