Na ulicama gradova vrlo često se mogu vidjeti ljudi koji prodaju svoje rukotvorine da bi preživjeli i sebi obezbjedili bar jedan obrok dnevno. Jedna starica je prodavala pletene čarape ali je niko nije primjećivao.
Te noći, dok su se ulice pokrivale slojem snega, ja sam stajala na ivici trotoara, promašena, usamljena, sa osećajem da ništa više nije onako kako je trebalo biti. Kiša je padala u tišini, kao da je sama priroda pokušavala da opere sve loše u mom životu. Svuda oko mene su prolazili ljudi, a ja sam bila samo još jedan prolaznik, gotovo nevidljiv. Bilo je to vreme kada sam bila na dnu, kad su svi moji pokušaji da pronađem smisao u životu završavali u tom crnom vakuumu tuge.
I dok sam stajala, drhteći, pokušavajući da se oslonim na nešto, u daljini je stajala crna limuzina. Očekivala sam da će to biti još jedno od onih vozača koji su samo dodali hladnu udaljenost između mene i sveta, ali tada se nešto promenilo. Muškarac u skupom kaputu prišao je i umesto da me ignoriše, kleknuo je pred mene. Ni sama nisam verovala šta sam videla. Pružio je ruke prema mojim promrzlim dlanovima, koji su bili prekriveni vodom, blatom i starim tkaninama. Bez reči je stajao tamo, nesiguran, ali sa nečim što sam u tom trenutku teško mogla da razumem.
Njegove ruke bile su tople, i u tom trenutku nisam mogla da objasnim šta se događa. U njegovim očima sam videla nešto što nisam mogla da doživim sa bilo kim do tada – razumevanje. Počela sam da shvatam da nije on samo stranac. On je neko ko je prošao kroz mnoge borbe, možda iste one koje su mene slomile, i sada, tu predamnom, on mi je pružio sve ono što nisam mogla da dam sebi – ljubav i nežnost.
- Kroz razgovor, shvatila sam da nije bio samo vozač limuzine, već da je njegova prošlost bila bogata teškim iskustvima, stvarima o kojima nije govorio, ali se osećalo u njegovom glasu. Pričao mi je o svom odrastanju, o tome kako je bio siromašan, o tome kako je znao da postojanje nije samo borba za preživljavanje, već borba da se sačuva ljubav prema životu. Svaka njegova reč bila je poput svetla u tunelu, u svetu u kojem sam se osećala kao da nema nade.
Njegove ruke nisu bile samo produžetak njegovih želja da mi pomogne, već i način na koji je pokušao da me spasi od onog bola koji je tako duboko ukorenjen u mom srcu. Nisam znala da li da verujem, ali njegova iskrenost me naterala da shvatim da nije došao iz obaveze, već iz dubokog poštovanja za sve što je prošao, i želje da to podeli sa mnom.
Kroz sve to, shvatila sam da ljubav nije nešto što je samo dano. Ljubav je u onome što možemo da pružimo i kako se nosimo sa svojim gubicima. Njegova pomoć nije bila samo u rečima, već u tome što je kroz svoje postupke pokazao da i u svetu u kojem je sve izgledalo izgubljeno, postoji svetlost. Pomogao mi je da se oslobodim sopstvenih sumnji i da počnem ponovo da verujem u ljubav, ne kao nešto što se nalazi u obećanjima, već u svakodnevnom životu, u onome što činimo za druge.
I dok je naš razgovor tekao, shvatila sam da nisam samo iscelila svoje duhovne rane, već i postala jača, sposobna da se suočim sa životom koji mi je preostao. Počela sam da verujem u to da život ima svoje usponima i padove, ali da ne znači da je sve izgubljeno kada padneš. Naučila sam da pravi heroj nije onaj ko donosi velike reči, već onaj ko svojim postupcima menja svet.
U narednim danima, dok sam išla kroz svoj život, shvatila sam da je ljubav uvek prisutna, ali je ponekad potrebno da je prepoznamo u ljudima koji nas dodiruju bez očekivanja. On mi je pomogao da prepoznam svoju snagu, iako sam mislila da sam izgubila sve. Počela sam ponovo da tražim svoje mesto u svetu, da verujem u ljude, u sebe i u ljubav koju nisam imala hrabrosti da prihvatim.
Njegovo prisustvo u mom životu, koliko god kratko bilo, zauvek je promenilo moj pogled na ljubav. Naučila sam da je ona ta koja leči, koja nas podiže i koja nas vodi kroz najmračnije delove života. Iako nije ostao u mom životu, sećanje na njega ostalo je kao svetionik, podsećajući me na to da, čak i u svetu koji se čini bez nade, postoji svetlost koja nas vodi.
