U današnjem članku govorimo o životu i tragičnoj sudbini Matije Ljubeka, jednog od najvećih sportista s prostora bivše Jugoslavije, koji je ostavio neizbrisiv trag u kajaku i kanuu.
- Iako je postao poznat po svojim izvanrednim sportskim uspesima, Matija nije oduvek sanjao o takvoj karijeri. Rođen u mestu sa bogatom tradicijom kajakaškog sporta, on je prvobitno učio stolarski zanat i od svoje 15. godine radio kao stolar u Drvnom kombinatu “Belišće”. Tek sa 21 godinom počeo je da se bavi veslanjem i tada mu se život potpuno promenio.
Njegova sportska karijera bila je izuzetno blistava, osvojio je četiri olimpijske medalje u disciplinama C-1 i C-2, odnosno kanuu jednokleku i dvokleku. U Hrvatskoj je proglašen za najuspešnijeg olimpijca u pojedinačnim sportovima svih vremena, a njegove veštine i rezultati stekli su mu veliku popularnost i van granica zemlje. Poslednje godine života proveo je aktivno u Hrvatskom olimpijskom odboru, gde je bio jedan od organizatora i vodio hrvatsku delegaciju na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine.
Međutim, gubitak oca i trenera predstavljao je veliki udarac za Matiju. Njegov otac bio je ključna figura u njegovom sportskom razvoju i vodio je ceo kajakaški tim. Kada je otac tragično preminuo, Matija je imao samo 20 godina i nikada nije uspeo da sasvim preboli taj gubitak. Nakon toga, mnoge stvari su pale na sportske radnike i trenere koji nisu imali dovoljno iskustva niti veze sa Olimpijskim odborom, pa je narednih deset godina njegova karijera protekla kroz lutanje i teškoće u organizaciji. Dolazili su treneri iz inostranstva, ali bez odgovarajuće podrške i sistema, rezultati i komunikacija s relevantnim institucijama bili su otežani. Matija je isticao da je njegov otac bio nezamenjiv i da hrvatski kajak nikada nije dostigao nivo koji bi trebao imati jer su izgubili sistem koji je njegov otac gradio.
- Tragedija koja je zadesila Matiju Ljubeka bila je surova i potresna. Dana 11. oktobra 2000. godine, legendarni sportista je nastradao u porodičnom okruženju. Tog dana je zajedno sa sinom doputovao iz Zagreba u Slavoniju, gde su ručali i gledali fudbal u kući porodice njegove supruge Sonje Vuković. Veče je trebalo da nastave u kafiću “Kanu”, koji je bio u vlasništvu Matije. Dok su se pripremali za polazak, iznenada je iz žive ograde iskočio napadač sa puškom. Ubica je pucao na Matiju, koji je pogođen u nogu, a zatim i u lopaticu, te se srušio.
Napad je izvršio Marko Vražić, koji je osim što je bio brat supruge Goranke Ljubek, bio i povezan sa porodicom na komplikovan način — njegova supruga Sonja bila je kuma Matijinoj supruzi. Nakon što je upucao Matiju, Vražić je otišao do svog drugog šuraka, Ante Bungića, oficira hrvatske vojske, i ubio ga hicem u glavu. Njegova supruga Katica, takođe sestra Matije Ljubeka, teško je ranjena. Nakon ovih zločina, Vražić je pokušao da pobegne, ali je ubrzo uhapšen i osuđen na 30 godina zatvora.
Motiv za ovaj stravičan čin, prema suđenju, ležao je u dugotrajnim porodičnim tenzijama i sukobima oko imovine. Porodične nesuglasice oko kuće u kojoj su živeli Varžićevi i Matijina majka Tonka, koju su čuvali najmlađa ćerka i njen suprug, bile su kamen spoticanja. Kada je Matija u septembru 2000. bio na Olimpijskim igrama u Sidneju, Vražić je polio Tonku živom sodom, zbog čega je ona odlučila da promeni testament. Ovaj čin izazvao je krvavu osvetu, a ubistva su bila posledica koristoljublja i dubokih razmirica.
Uprkos tragediji, reakcije okoline bile su ponekad bizarne i neprihvatljive. Porodica Matije Ljubeka pronašla je pred kafićem kasicu za prikupljanje priloga za ubicu, a komšije su često odbijale da svedoče, što je dodatno otežavalo pravdu i razumevanje tragedije.
Matija Ljubek ostaje upamćen kao jedan od najvećih sportskih heroja sa naših prostora, čija je karijera i životni put obeležen usponima, gubicima i tragičnim krajem. Njegova predanost sportu, izvanredni rezultati i doprinos olimpijskom pokretu ostavili su neizbrisiv trag. Istovremeno, njegova priča podseća na to koliko porodični odnosi i sistemska podrška mogu biti ključni za uspeh i stabilnost u sportu i životu. Bez oca i trenera, bez jasnog sistema, čak i najveći talent može naići na velike prepreke, a život se ponekad završava na najtužniji mogući način
