U današnjem članku donosimo priču o manastiru Ilinje, smeštenom u selu Očage kod Šapca, koji već godinama privlači ljude iz svih krajeva Balkana.
Njegov iguman, arhimandrit Isaija, poznat je po tome što, uz molitvu i duboku veru, pomaže i najteže bolesnima i onima za koje se smatra da su pod dejstvom zlih sila. On sam kaže: „Mi se molimo, lekari leče, a Gospod izlečuje“, čime pokazuje duboko poštovanje prema medicini, ali i oslanjanje na duhovnu dimenziju izlečenja.
- Manastir Ilinje posećuju ljudi sa najrazličitijim problemima – od duševnih oboljenja do fizičkih bolesti. Ono što ovaj manastir čini posebnim jeste redovan i masovan obred jeleosvećenja, koji se održava svake druge subote. U ovom pravoslavnom obredu, osvećenim uljem se bolesnicima iscrtavaju krstovi po telu – na čelu, grudima i rukama, uz molitve koje prizivaju blagodat Božju da isceli duh i telo. Ovaj čin se u Ilinju sprovodi izuzetno temeljno i uz duboko učešće okupljenih vernika.
Veruje se da su mnoge bolesti rezultat delovanja zlih sila. Ne smatra se da je čovek bolestan sam po sebi, već da ga je zaposelo demonsko prisustvo koje treba isterati. Molitva koju sveštenik čita ponavlja se sedam puta, a okupljeni se svaki put poklanjaju, tvoreći lanac vernika koji kleče i mole se. Oni najbliži oltaru bivaju pokriveni sveštenikovim plaštom dok se nad njima čita Novi zavet.
Otac Isaija ne ističe sebe kao čudotvorca, već skromno tvrdi: „Radimo isto što i drugi sveštenici, ali možda sa više vere i upornosti.“ Zajedno sa monasima Stefanom i Gerasimom, on svakome ko dođe pruža utehu i duhovni savet. Vernici ga opisuju kao osobu koja zrači smirenošću, razumevanjem i ljubavlju – njegov pogled i reči donose olakšanje i duhovni mir.
Jedan vernik iz Sombora ispričao je kako mu je otac Isaija pomogao da se oporavi od duševnog sloma nakon što je izgubio sve zbog delovanja magije i emocionalne manipulacije. Danas je, zahvaljujući pomoći iz manastira, sretan i obnovljen, i učestvuje u izgradnji novog konaka. U manastiru privremeno boravi i oko dvadesetoro mladih s ozbiljnim psihičkim problemima. Oni učestvuju u svakodnevnim molitvama, radu i disciplini kako bi kroz redovan duhovni život pronašli smisao i unutrašnji mir.
- Otac Gerasim ističe: „Najopasniji je besposlen um.“ Upravo zbog toga trude se da štićenici budu aktivni, jer besposlica otvara vrata negativnim mislima. Među onima koji se leče su i bivši narkomani, čije je izlečenje posebno zahtevno, pa se zbog toga individualno pristupa svakom od njih.
Posebno upečatljiva je priča Marije iz Banjaluke, koja je u manastir došla zbog depresije i unutrašnjih nemira. Tokom molitve osetila je neobjašnjivo strujanje energije, kao da je nevidljiva sila prošla kroz njeno telo i srce. Nakon obreda, osećala je smirenost i odlučila da se redovno vraća u Ilinje.
U masi su često i majke s decom, invalidi i mladi koji traže pomoć. Veruje se da osvećeno ulje, kojim se crtaju krstovi po telu, ima posebnu isceljujuću moć. Jedan mladić je, pod vidnim uticajem duševne nevolje, počeo da vrišti, ali je u trenutku kada mu je otac Isaija pritisnuo čelo, odjednom zaćutao, kao da se nešto u njemu smirilo.
Na jednom forumu, žena po imenu Milica podelila je potresno iskustvo – došla je sa mužem koji je bolovao od teškog oblika karcinoma. Tokom molitve, monah im je rekao: „Nađi grobno mesto.“ U početku su bili zatečeni, ali je potom sveštenik dodao: „Bog čini čuda, a na nama je da se radujemo životu i ne odustajemo.“ To je za njih bio poziv na veru, a ne na predaju.
Slična iskustva se beleže i u drugim svetinjama. U crkvi Svetog Pantelejmona u Nišu, jedna žena je tokom molitve počela da vrišti i zapomaže kao dete. Nakon što je sveštenik stavio krst na njenu glavu i čitao molitvu, izašla je iz crkve spokojna i smirena, bez traga prethodne uznemirenosti.
Na kraju, može se reći da manastir Ilinje nije samo mesto molitve, već i duhovne borbe u kojoj se vera, pokajanje i ljubav koriste kao oružje protiv očajanja, bolesti i zla. Za mnoge, to mesto postaje novi početak, izvor nade i snage.
