U današnjem članku ispričaćemo potresnu životnu priču bračnog para iz Bosne i Hercegovine, koji se već godinama bori sa teškim životnim iskušenjima. Arifa koja ima 56 godina i njen suprug Mehmed star 60, žive u skromnoj kući u Krajini i svakodnevno se suočavaju sa životom punim bola, tuge i neizvesnosti.
- Njihova svakodnevica nije samo obeležena bolešću i siromaštvom, već i dubokom ranom koju nosi srce majke i oca – ranom zbog sina koji ih je pre sedam godina napustio bez ikakvog objašnjenja. Bez pozdrava, bez oproštaja, samo tišina koja traje godinama.
Ova porodica nekada je imala sve ono što se smatra pravim životnim mirom. Arifa i Mehmed su vredno radili, podizali troje dece, gradili dom i verovali da će starost provesti okruženi porodicom. Njihove dve ćerke danas imaju svoje živote, dolaze u posetu i pomažu koliko mogu, ali praznina koju je ostavio sin ne može se ničim popuniti. Arifa često kaže da nikada nije mogla ni da zamisli da će njeno dete jednog dana samo otići i nikada se ne vratiti. U njihovom domu nije bilo sukoba, nije bilo svađa, a onda je jednog dana njihov sin, tada dvadesetsedmogodišnjak, jednostavno otišao. Prošlo je sedam dugih godina otkako ga nisu videli ni čuli.
Njihova borba ne staje samo na emocionalnom planu. Pre tri godine Mehmed je doživeo moždani udar. Posledice su bile razorne – izgubio je sposobnost govora, zaboravio je kako se čita i piše, a uz to se pojavila i epilepsija. Postao je potpuno zavisan od nege svoje supruge. Lekari su rekli da operacija nije moguća. Arifa je sve vreme uz njega, iako je i sama narušenog zdravlja. Prošla je kroz dve operacije, a sada je čekaju nova lečenja. Kaže da često nema kome ni na trenutak da ostavi muža, jer mu je potrebna stalna briga i pažnja.
U tim trenucima slabosti i bola, najviše je boli činjenica da njen sin nikada nije pokazao želju da im se vrati. Kad god bi ga neko pokušao kontaktirati, on bi poručio da mu ne trebaju. Ta rečenica, kaže Arifa, ostala joj je zauvek urezana u pamćenje. Kada su ga jednom pokušali obavestiti o teškom stanju oca, on je odgovorio: „Ne trebaju mi više.“ Te reči bile su poput noža u srcu majke koja i dalje ne gubi nadu.
- Njihov svakodnevni život obeležava i borba sa siromaštvom. Mehmed nema penziju, a Arifi lekari više ne dozvoljavaju fizički rad. Nekada je makar obrađivala baštu da bi imala hranu za zimu, ali sada ni to ne može. Snalaze se kako znaju i umeju, često uz pomoć komšija i rodbine. Međutim, ono što im najviše nedostaje nije materijalno. Njihova najveća želja je da ponovo vide svog sina, da čuju njegov glas i osete da nije nestao iz njihovih života zauvek.
Jednog dana, posle sedam godina, Arifa ga je slučajno ugledala iz kola. Njeno srce je zaigralo, ali on je samo prešao na drugu stranu ulice i prošao pored nje kao stranac. To je trenutak koji, kako kaže, nikada neće moći da izbriše iz pamćenja. Videla je sopstveno dete, a ipak, bilo je kao da gleda potpunog neznanca. Mehmed ga je takođe viđao u gradu, ali sin se nikada nije javio, nikada nije pogledao prema njima.
Arifa kaže da ne zna da li se oženio, ali zna da ima gde da dođe, jer uvek ima svoju kuću i roditeljski dom. Njene reči su prepune tuge, ali i ljubavi: „Mi bismo ga prihvatili u bilo koje vreme, samo da ga zagrlimo. Potreban nam je više nego ikada, makar da nam bude moralna podrška.“ Mehmed je često uznemiren, a ona se trudi da ga smiri, ali praznina koju osećaju ne prestaje.
Majčinska ljubav ne poznaje granice, a Arifa to dokazuje svakom rečju koju izgovara. „Samo da se javi. Da znamo da je dobro. Sve bih mu oprostila. Majka sam. Samo želim da se vrati, da ne odemo sa ovog sveta a da ga još jednom ne vidimo.“ Njene reči odzvanjaju tiho, ali snažno, kao poruka svakom detetu da nikada ne zaboravi roditelje, ma šta se dogodilo u životu. U njihovom domu još uvek tinja nada, tinja želja da će se jednog dana vrata otvoriti, a na pragu stajati sin kojeg čekaju svim srcem. Arifa i Mehmed nastavljaju da žive u toj nadi, boreći se svakog dana, verujući da će im sudbina ipak podariti taj trenutak koji čekaju već sedam godina
