U današnjem članku donosimo potresnu priču o Francis Arsentiev, ženi čije je ime zauvek ostalo urezano u istoriju planinarstva.
- Njena sudbina na Mont Everestu postala je simbol i hrabrosti i tragedije, spoj sna i noćne more koja se odvila na visini gde svaki pogrešan korak može značiti kraj. Među stotinama života koje je ova planina uzela, njen kraj i dalje budi jezu, jer govori o granicama ljudske izdržljivosti i ljubavi, ali i o nemilosrdnoj stvarnosti „zone smrti“.
Francis Jarbo Arsentiev rođena je 18. januara 1958. godine u Honoluluu na Havajima. Ljubav prema planinama javila se još u detinjstvu – već sa šest godina otac ju je odveo u Kolorado, gde je prvi put videla snežne vrhove. Taj prizor probudio je u njoj strast koja je kasnije postala njen životni poziv. Upoznala je ruskog alpinistu Sergeja Arsentieva 1992. godine, a ubrzo su se venčali. Zajedno su krenuli u osvajanje najviših planina sveta.
Francis je već tada ispisivala stranice alpinističke istorije – bila je prva Amerikanka koja se na skijama spustila sa Elbrusa, a sa Sergejem je osvojila i Denali, najviši vrh Severne Amerike. Ipak, njihov najveći san bio je da osvoje Mont Everest bez dodatnog kiseonika, što je izazov koji mogu da podnesu samo najiskusniji i najspremniji planinari.
U maju 1998. godine stigli su u bazni kamp. Nakon dana aklimatizacije, 22. maja ostvarili su ono o čemu su sanjali – stali su na vrh sveta, na visini od 8.849 metara. Ipak, euforija nije trajala dugo. Povratak se pretvorio u iscrpljujuću borbu protiv vetra, ekstremne hladnoće i nedostatka kiseonika. Noć su proveli iznad 8.000 metara, u „zoni smrti“, gde ljudsko telo počinje da se gasi. Negde tokom spuštanja, Francis i Sergej su se razdvojili. Sergej je sledećeg jutra shvatio da njegova supruga nije stigla u kamp i krenuo da je traži.
Tog 23. maja tim penjača iz Uzbekistana pronašao je Francis u izuzetno teškom stanju – bez kape, sa teškim promrzlinama, jedva svesnu. Pružili su joj kiseonik i pokušali da je pomere niže, ali zbog iscrpljenosti i surovih uslova morali su da je ostave. Malo kasnije naišao je drugi tim, a Francis je u polusvesnom stanju izgovorila potresne reči: „Ne ostavljaj me“, „Zašto mi to radiš?“, „Ja sam Amerikanka.“ Te iste večeri uzbekistanski penjači sreli su Sergeja – to je bio poslednji put da ga je iko video živ.
- Sutradan, 24. maja, britanski alpinista Ian Vudal i Južnoafrikanka Keti O’Daud naišli su na Francis. Vetar se pojačavao, vidljivost je bila minimalna, a mogućnost njenog preživljavanja gotovo nikakva. Bili su primorani da donesu istu tešku odluku – da se spasu i nastave dalje. Francis je umrla na padini, sa mirom na licu koji su neki opisali kao „kraljevski ten“. Zbog toga je dobila nadimak „Uspavana lepotica“, a njeno telo postalo je jeziv orijentir na ruti ka vrhu.
Šta se dogodilo Sergeju ostalo je misterija gotovo deceniju. Tek 2008. godine njegovo telo pronađeno je u pukotini. Pretpostavlja se da je stradao pokušavajući da spasi svoju suprugu, ali ostaje nepoznato koliko je bio blizu da je pronađe.
Godine 2007. Ian Vudal vratio se na Everest sa misijom da Francis pruži dostojanstven kraj. Omotao ju je američkom zastavom, održao kratko opelo, a zatim njeno telo spustio niz padinu, daleko od očiju planinara koji prolaze tim putem.
Francis Arsentiev imala je samo 40 godina i iza sebe je ostavila sina. Njena priča, zajedno sa pričom Sergeja Arsentieva, ostaje snažna opomena o tome koliko visoku cenu može imati ekstremni alpinizam. Tragedija iz 1998. godine jedna je od najpotresnijih u istoriji osvajanja Everesta – priča o dvoje ljudi koji su krenuli zajedno da osvoje vrh sveta, a zauvek su ostali na njegovim padinama.
Njihov uspon bio je ostvarenje sna, ali i podsetnik da planine ne praštaju greške, bez obzira na hrabrost i ljubav onih koji ih osvajaju. Mont Everest, sa svojom zapanjujućom lepotom i smrtonosnim opasnostima, ostaje mesto gde se sudbine ispisuju na snegu – neke kao pesme o trijumfu, a neke, poput ove, kao tiha elegija koja zauvek odjekuje među ledenim vrhovima Himalaja.
