U današnjem članku osvrnućemo se na život i delo jednog od najznačajnijih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije Meše Selimovića.
- Rođen 26. aprila 1910. godine u Tuzli, Meša je svoju osnovnu i srednju školu završio u rodnom gradu, a potom je 1930. godine upisao studije srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1934. godine. Njegova profesionalna karijera počinje radom kao profesor u Građanskoj školi, a kasnije i kao suplent u Realnoj gimnaziji u Tuzli.
Veoma rano u životu suočio se s teškoćama zbog svog identiteta i stavova. Kako je njegova supruga izjavila, “Bosna ga nikada nije prihvatila jer se nije htio saviti, jer je bio svoj.” Njegov odlazak iz Sarajeva nije izazvao mnogo pažnje, čak je jedan poznati nedeljnik napisao da su nakon odlaska poznatih fudbalera “ostali bez Meše Selimovića”, aludirajući time na njegovu, za mnoge, nevidljivost. Iako je navijao za Crvenu zvezdu, njegova ličnost i stavovi često su bili predmet rasprava i nerazumevanja.
Na jednom javnom događaju u Zagrebu, na pitanje zašto se oseća kao Srbin uprkos muslimanskom poreklu, Meša je hladnokrvno odgovorio: “Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.” Ova rečenica jasno ukazuje na duboku ličnu i istorijsku prelomnicu koja je oblikovala njegov identitet i pogled na svet.
Njegovo nacionalno opredeljenje bilo je predmet mnogih spekulacija, ali je on sam to objasnio u testamentalnom pismu koje je upućeno Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tamo je jasno rekao da potiče iz muslimanske porodice, ali se nacionalno smatra Srbina i pripadnikom srpske književnosti. “Pripadam naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića i Ive Andrića,” rekao je i naglasio da ne vidi Bosnu i Hercegovinu kao zasebnu književnost, već kao svoj zavičajni centar. Za njega je bilo važno da se njegovo lično i književno opredeljenje ne zloupotrebljava ni u političke ni u druge svrhe.
- Tokom Drugog svetskog rata, Selimović je bio aktivan u partizanskom pokretu, ali njegov životni put bio je obeležen teškim tragedijama. Njegov brat Šefkija, iako partizan i vojni komandant, streljan je od strane istih snaga kojima je služio, pod optužbom za krađu. Ta lična tragedija ostavila je dubok trag na Mešinom stvaralaštvu i bio je motiv za mnoge njegove moralne dileme.
Još jedna bolna rana bila je ravnodušnost njihovog drugog brata Tevfika, koji je odbio da se zauzme za Šefkiju. Ova izdaja porodice i partije ostavila je neizbrisiv trag u Mešinom životu. Godinama je tragao za grobom svog brata, koji nikada nije pronađen, a cela ta priča poslužila mu je kao osnova za remek-delo “Derviš i smrt”. Ovaj roman posvetio je upravo bratu, čije su poslednje reči bile: “Brate, nisam kriv.”
“Derviš i smrt” je duboko filozofski roman smešten u osmansku Bosnu, koji istražuje pitanja vere, moralnosti, krivice i usamljenosti. Glavni lik, Ahmed Nurudin, derviš, suočava se sa nepravdom i ličnom tragedijom, pokušavajući da pronađe smisao u svetu koji ga okružuje. Kroz ovu priču, Selimović razmatra univerzalne teme koje se tiču čovekovog odnosa sa Bogom, društvom i samim sobom, propitujući sudbinu i besmisao postojanja.
- Njegov lični život bio je ispunjen i turbulentnim odnosima. Prva žena, Desa Đorđić, profesorka u gimnaziji, rodila mu je ćerku Slobodanku. Međutim, kada je Meša u Beogradu upoznao Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske, njegova životna priča krenula je drugim putem. Zaljubio se u nju, ali ta ljubav naišla je na veliku netrpeljivost. Desa ju je etiketirala kao preljubnicu i razaračicu doma, zbog čega je Meša bio prisiljen da se pravda pred partijom.
Partijski aparat ga je kaznio isključenjem zbog „kršenja partijskog morala“ i „neiskrenosti“, jer je, kako su smatrali, neko iz partizanske porodice sa svojom prvim ženama trebalo da se drži striktnih pravila i da ne gaji ljubav prema ćerki oficira kraljevske vojske. Ovaj bolan trenutak pokazao je koliko je Mešin život bio sukob između ličnih osećanja i okvira društvenih i političkih normi koje su ga pritiskale.
I pored svih pritisaka, Meša i Darka su ostali zajedno, izdržali su odbacivanje i prezire okoline. Imali su dve ćerke i zajedno su se borili za svoju ljubav čak dvadeset godina. Meša je opisivao svoj položaj u društvu kao da je nevidljiv, dok su ga ljudi tretirali kao da nije tu.Njegov život završio se 11. jula 1982. godine u Beogradu, u stanu u Jovanovoj ulici, dok je mirno gledao prenos finalne utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu. Sa njim je bila njegova ljubav i podrška, Darka, žena zbog koje je spreman bio da rizikuje sve.
Priča o njihovoj ljubavi, koja je bila jača od svega, ostala je upamćena kroz reči koje je Darka izgovorila kad su je pitali šta vidi u njemu: “Čoveka koji je cenio čoveka, kakav god je.” Meša Selimović sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, dok su vlasti Bosne i Hercegovine nakon njegove smrti želele da njegovi ostaci budu preneti u Sarajevo, ali do toga nikada nije došlo.Ovaj životni put pun tuge, borbi i dubokih misli ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj književnosti i kulturi, a dela Meše Selimovića i danas inspirišu čitaoce širom regiona i sveta
