Časlav je u 50-im otišao po Albanku i doveo je u srpsko selo da mu sprema slavu: Rodila mu 2 dece, a zbog ovoga godinama plakala

Ljubav ume da iznenadi baš onda kada joj se najmanje nadamo.  Donosimo vam jednu iskrenu priću o ljubavi koja pobedzuje sve…

Tako se dogodilo i Časlavu Todiću iz sela Skulanevo kod Gračanice, koji je u svojim pedesetim godinama doneo odluku da potraži ženu sa kojom bi podelio ostatak života. Pošto je video da mnoge devojke iz njegovog kraja ne žele život na selu, okrenuo se Albaniji i tamo pronašao Eleonoru, ženu koja mu je promenila život.

• Njihova priča počela je pre petnaest godina. Eleonora je prešla prag njegove kuće jednog septembarskog dana, a već do kraja godine počela da prihvata običaje porodice u koju je došla. Ubrzo je naučila da pravi pogaču i slavski kolač, da odlazi u crkvu sa mužem i da slavi najveće hrišćanske praznike. Iako je odrasla kao muslimanka, odlučila je da pređe u pravoslavlje – ali kako naglašava, ta odluka bila je samo njena. „Bog je jedan. Vera se promenila, ali ja sam ostala ista osoba“, govori Eleonora, pokazujući koliko je za nju važna lična sloboda i unutrašnja iskrenost.

Časlavu nikada nisu bile prepreka različite vere. Za njega je bilo ključno da žena sa kojom će živeti bude poštena, vredna i spremna da deli odgovornost i radost života na selu. Kada je odlučio da se ženi, već je imao više od pedeset godina i nije mu bilo važno odakle žena dolazi. Ljubav, a ne poreklo, bila je ono što je tražio.

Eleonora se od prvog dana suočila sa teškoćama – najviše zbog jezika. U selu niko nije govorio albanski, a ona nije znala nijednu reč srpskog. Zbog toga je često plakala, jer nije mogla da iskaže svoja osećanja niti da odgovori na jednostavna pitanja. Ipak, vreme i strpljenje doneli su promenu. Danas tečno govori i razume srpski, a ta prepreka postala je most ka dubljoj povezanosti sa mužem, decom i širim okruženjem.

• Posebno se seća trenutka kada su je Časlavovi roditelji primili u dom. Dočekali su je s iskrenom toplinom, nikada je nisu tretirali kao strankinju, već kao sopstvenu ćerku. Taj osećaj prihvaćenosti dao joj je snagu da izdrži prve godine, koje nisu bile lake. Kada je kasnije odlučila da se krsti, znala je da to nije odluka pod tuđim pritiskom, već iz unutrašnje potrebe da se oseti još bliže porodici koju je izgradila.

S druge strane, Časlav nikada nije zanemarivao njenu albansku porodicu. Uvek je negovao srdačne odnose sa tazbinom, odlazio kod njih i osećao se prihvaćeno i poštovano. Tako su obe porodice postale povezane, uprkos granicama i razlikama.

• Njihov brak je tokom godina postajao sve jači. Danas imaju dvoje dece – sina Ognjena i ćerku Lenu, koji su njihova najveća sreća. Deca odrastaju u porodici koja objedinjuje različite kulture, ali u kojoj se sve vrti oko ljubavi, razumevanja i međusobnog poštovanja. Za Časlava i Eleonoru, jednostavan život na selu ispunjen je toplinom doma i zajedničkim vrednostima.

Eleonora priznaje da su godine iza nje bile pune uspona i padova. Na početku je često osećala samoću i nesigurnost. Ponekad je bilo suza više nego smeha. Ali danas, kada pogleda unazad, kaže da je svaka prepreka učvrstila njen odnos sa mužem. Naučila je da voli svoje novo okruženje, a njihov zajednički život postao je dokaz da kada postoji iskrena privrženost, ništa nije nepremostivo.

• Časlav je u svojoj sedmoj deceniji i sa osmehom priča da je njegov brak najveći dar koji je mogao da dobije. Njih dvoje su zajedno pokazali da ljubav nije određena porek­lom, verom ili jezikom, već spremnošću da se prihvati drugi onakav kakav jeste.

Njihova priča danas traje već petnaest godina i podseća sve oko njih da razlike ne moraju da razdvajaju, već mogu da zbliže. Eleonora i Časlav su dokaz da je moguće graditi dom u kojem se spajaju dve tradicije, dve kulture i dva pogleda na svet, a da rezultat bude porodica koja živi u miru i slozi.

Iako su počeci bili teški, danas mogu da se pohvale skladnim brakom, decom koja im ulepšavaju dane i životom koji, iako jednostavan, ima bogatstvo koje se ne meri materijalnim stvarima. Njihov brak je svedočanstvo da prava snaga ljubavi leži u spremnosti da se oprosti, prihvati i zajedno raste.

• U vremenu u kojem se ljudi često razdvajaju zbog razlika, oni pokazuju suprotno – da upravo različitosti mogu da budu most ka dubljoj povezanosti. Njihova priča živi kao primer da ljubav, kada je iskrena, ne poznaje granice i da je sposobna da pobedi sve prepreke koje život donese.