U današnjem članku govorićemo o svetim mučenicima Anikiti i Fotiju, kao i o mnogim hrišćanima koji su zajedno s njima postradali zbog svoje vere u Hrista. Njihova priča potiče iz doba cara Dioklecijana, vladara koji je pokrenuo jedan od najstrašnijih progona hrišćana u istoriji.
- Uprkos svim iskušenjima i mučenjima, Anikita i Fotije ostali su postojani u veri, svedočeći da se istina ne može ugušiti ni nasiljem ni smrću. Njihov primer vekovima je živeo u sećanju vernika i postao simbol hrabrosti, odanosti i duhovne pobede nad idolopoklonstvom.
Kada je Dioklecijan došao u Nikomidiju, odlučan da iskoreni hrišćanstvo, naišao je na otpor koji nije očekivao. U tom trenutku, iz mase vernika istupio je Anikita, čovek na glasu, poštovan među sugrađanima i poznat po svojoj mudrosti. On se nije uplašio careve moći, već je jasno i glasno ispovedio veru u Hrista. Pred svima je proglasio da su paganski bogovi samo beživotni kipovi, bez ikakve sile i da je besmisleno klanjati se kamenu i metalu. Njegove reči pogodile su srž paganske vere i uzdrmale prisutne, dok je Dioklecijanovo lice obuzeo bes.
Car nije mogao da podnese ovakvu smelost. Naredio je da se Anikiti odseče jezik, misleći da će ga tako zauvek ućutkati. Međutim, prema predanju, desilo se čudo: iako lišen jezika, Anikita je nastavio da govori snagom Božjom. Njegov glas odjekivao je još snažnije, svedočeći o Hristu i rušeći osnove idolopoklonstva. Taj događaj duboko je uznemirio prisutne, ali i razgnevio cara, koji je posegao za još surovijim metodama.
Dioklecijan je naredio da se na Anikitu pusti lav u nadi da će zver završiti ono što ljudi nisu mogli. Ali, lav se neočekivano umirio, prišao mučeniku i počeo da se umiljava. Taj prizor svi su posmatrali sa čuđenjem, a careva nemoć da zaustavi ono što se događalo postajala je očigledna. U tom trenutku, prema predanju, Herkulov hram se iznenada srušio, što je mnogi protumačiše kao znak Božjeg protivljenja idolima.
- Među onima koji su svedočili svim ovim čudesnim događajima nalazio se i Fotije, rođak svetog Anikite. Gledajući njegovu postojanost i neustrašivost, i sam je odlučio da stane pred cara. Poljubio je Anikitu i javno izjavio da je i on hrišćanin. Smelo je rekao Dioklecijanu da su njegovi bogovi ništavni i da su idoli delo ljudskih ruku. Njegove reči bile su poput mača, razobličavajući prazninu paganske vere.
- Car je, osramoćen i gnevan, odmah naredio da Fotije bude pogubljen. Ali i tu se dogodilo nešto nesvakidašnje. Kada je dželat podigao mač, oružje se okrenulo protiv njega i smrtno ga ranilo. Taj prizor izazvao je šok kod okupljenih i postao još jedno svedočanstvo o moći vere.
Nakon ovoga, Anikita i Fotije bačeni su u tamnicu gde su proveli tri godine u teškim uslovima. Glad, žeđ i poniženja nisu uspela da ih odvoje od njihove vere. Kada su izvedeni pred cara, osuđeni su da budu spaljeni u ogromnoj peći. Međutim, oni nisu otišli u smrt sami – mnogi hrišćani, muškarci, žene i deca, dobrovoljno su im se pridružili. Umesto vriske i jauka, iz plamena su se čule molitve i zahvaljivanje Bogu. Prema predanju, to se dogodilo oko 305. godine, a njihova smrt bila je shvaćena kao pobeda vere nad nasiljem.
Njihovo mučeništvo nije ostalo samo priča iz prošlosti, već i pouka i inspiracija generacijama hrišćana. Vernici ih smatraju moćnim zastupnicima pred Bogom i prizivaju ih u molitvama, posebno pri jeleosvećenju i vodoosvećenju. Njihova istrajnost pokazuje da telesna muka ne može slomiti čoveka čija je duša u potpunosti predata Bogu.
U bogoslužbenim pesmama, na ovaj dan se podseća da su mučenici primili nepropadljivi venac od Hrista, jer su pobedili mučitelje i razorili silu demona. Te reči svedoče da mučeništvo nije kraj, već put ka večnom životu i susretu sa Bogom.
Sećanje na Anikitu i Fotija traje vekovima. Njihova priča nije izgubila snagu, jer govori o večitoj borbi dobra i zla, istine i laži, vere i neverstva. U svakom vremenu, njihov primer ostaje svež, podsećajući da prava snaga nije u oružju i moći, već u veri i predanosti.
Na kraju, njihovo svedočanstvo ostaje opomena i nadahnuće. Njihov život nas uči da čovek, bez obzira na istorijske okolnosti, uvek može pronaći snagu da istraje i pobedi kada se osloni na Boga. Njihova žrtva pokazuje da smrt nije kraj, već početak večnog života u kome je pobeda Hristova potpuna. Vernici se i danas ugledaju na njih, moleći se da i sami budu jaki u veri i istrajni u iskušenjima.
