U današnjem članku želim da podelim sa vama duboku i značajnu priču o duhovnom lutajućem putu i načinu kako se čovek može osloboditi tereta greha i ponovo pronaći svoj put ka veri.
- Postoje trenuci u životu kada srce postane teško, a vera se učini dalekom, dok prelazak crkvenog praga deluje kao nemoguća prepreka. Takvi trenuci nisu kraj, već jedna od najvažnijih prekretnica na životnom putu.
U iskrenom razgovoru između mladog čoveka i sveštenika, otkriva se kako izgleda duša u potrazi za Bogom i kako jednostavna molitva, izgovorena iz dubine bića, može otvoriti vrata ka svetlosti i spasenju. Sedamnaestogodišnji mladić, iskren ali zbunjen, poverio se svešteniku da već šest meseci nije kročio u crkvu. Njegov pad u greh bio je vođen gnevom prema bližnjima i telesnim slabostima. Pre toga je bio posvećen parohijanin, pomagao je u oltaru i imao volju i snagu da služi, ali ga je, kad god bi pokušao povratak, nešto nevidljivo odvlačilo – lenjost, pohota, teške misli i sumnje.
Sveštenikov odgovor nije bio ukor, već mirna ruka pružena preko tame sumnje. Njegove reči bile su jednostavne, ali moćne: „Počni sa ispovešću.“ On je istakao da ne postoji drugi način da se uđe u novi život osim kroz pokajanje. Duhovni pad se ne uklanja analizom ili bežanjem, već suočavanjem i priznanjem. „Idi u crkvu i reci: ‘Gospode, oprosti mi, sagreših ti…’“ – poručio je sveštenik. To je prvi korak, i možda najteži, ali i najmoćniji.
Posebno dirljivo u ovoj ispovesti jeste razotkrivanje đavolskih taktika. Pre greha, đavo šapuće da to nije bitno i da ćeš se već pokajati kasnije. Posle greha, on šapuće da je kasno i da si zauvek izgubljen. Mnogi ostaju u ovoj zamci, uvereni da ne zaslužuju Božju milost. Ali to je laž najvećeg neprijatelja duše. Kako je govorio Sveti Jovan Zlatousti, „Đavo je uspeo da ubedi ljude da nije sramota grešiti, već da je sramota pokajati se.“ Istina je sasvim suprotna. Sramota je u grehu, dok je pokajanje čin hrabrosti i dostojanstva. Ovo nije samo prazna fraza – svaki sveštenik koji čuje iskreno pokajanje doživi unutrašnju radost, jer to daruje sam Bog.
- U manjim pravoslavnim zajednicama, sveštenici često svedoče da mladi ljudi vode ogromne duhovne borbe, ali se stide da uđu u crkvu jer misle da nisu dostojni. Sveštenik iz Sremskih Karlovaca podseća: „Crkva je dom za grešnike koji traže isceljenje, a ne za savršene.“ Ta poruka često izostaje iz savremenog diskursa, ali je od ključnog značaja.
Duhovni učitelji poput Arhimandrita Rafaila Kareljina, koji je omiljen i kod nas, često ponavljaju da greh nije najgore što čovek može doživeti, već odbijanje da se pokaje. Njegove pouke, dostupne i u izdanjima Manastira Hilandar, pozivaju vernike da razumeju kako povratak Bogu nije trka na kratke staze, već putovanje koje počinje iskrenim korakom.
Ako se ikada osetiš izgubljeno, zapamti da prava molitva ne traži savršenstvo. Nije potrebno poznavati ceo obred ili imati savršene reči. Dovoljno je izreći iskrene reči: „Bože, sagreših. Kajem se. Pomozi mi.“ U toj jednostavnosti leži snaga. Nisi sam i nisi prvi koji se suočava sa padom. Mnogi su pre tebe pali, ali i vraćali se. Svaki povratak počinje tišinom u kojoj nastaje iskrena rečenica pokajanja.
U intervjuu za Nedeljnik, teolog i sveštenik dr Vladan Perišić ističe da duhovni povratak često započinje bolom, ali da taj bol nosi plod, jer tada čovek ne traži savršenstvo u sebi, već milost u Bogu. Milost dolazi ne kada sve bude idealno, već kad priznamo da nije.
Zato, ako osećaš da si daleko, znaj da te vera nikada ne napušta. Možda si ti zaboravio crkveni prag, ali crkva nije zaboravila tebe. U svakom hramu postoji neko ko te ne čeka da te osudi, već da te sasluša. U svakom pokajanju, vrata se otvaraju.Nema greha većeg od Božje milosti, već samo greha koji nismo doneli pred Njega. Ovaj tekst je podsetnik da je pokajanje najvažniji korak ka oslobođenju i da svako ko želi može da pronađe put nazad ka svetlosti. Nikada nije kasno za novi početak.
