U današnjem članku govori se o jednom potresnom slučaju iz Krasnodara u Rusiji, gde je spašen dečak poznat kao „mauglija“. Ovaj dečak, koji ima svega osam godina, proveo je gotovo ceo svoj život zatvoren u stanu, gotovo bez kontakta sa spoljnim svetom.
Njegova majka, koja je istovremeno bila i njegov jedini čuvar, uspela je da ga godinama izoluje od društva, škole i bilo kakve zdravstvene pomoći.Kako je moguće da je dete ostalo tako dugo skriveno i zašto niko nije reagovao? To su pitanja koja sada istražuju nadležni organi u Krasnodaru. Zašto dečak nije pohađao vrtić ili školu? Kako niko od komšija, medicinskog osoblja ili socijalnih radnika nije primetio njegovu tešku situaciju? Odgovori na ova pitanja tek treba da budu razjašnjeni.
- Sve je počelo sasvim slučajno, kada su prolaznici u maju mesecu primetili da iz stana u centru grada lete razne stvari i otpad. Izgledalo je kao da ih baca dete koje je pritom glasno vrištalo, očajnički pokušavajući da privuče nečiju pažnju. Ova neuobičajena scena izazvala je zabrinutost i ubrzo je pozvana policija.
Kada su policajci i lekari hitne pomoći ušli u stan, zatekli su prizor koji je potresao sve prisutne. Mališan je bio u izuzetno lošem stanju – neuhranjen, izmučen i zapušten. Njegova duga kosa bila je neuredna i prljava, dok je soba u kojoj je boravio bila zatrpana smećem, sa insektima i muvama svuda okolo. Toliko je bilo stvari razbacanih po stanu da se čak nije moglo prići ni toaletu.
Majka dečaka, žena u kasnim četrdesetim godinama, nije pokazala nikakav znak gostoprimstva. Naprotiv, bila je agresivna i pružala je otpor dok su je pokušavali izvesti iz stana. Kasnije je priznala da sa sinom uopšte ne izlazi iz kuće, a da on većinu vremena provodi na balkonu. Dečak nije imao nikakav kontakt sa drugom decom niti sa svetom izvan svog zatvora.
Niko nije znao da je njegovo zdravstveno stanje ozbiljno, niti da teško hoda. Iako je trebalo da redovno ide kod lekara i u školu, on nikada nije bio ni u jednoj od tih institucija. Posebno je dirljivo što je čak i njegova baka znala za uslove u kojima dečak živi, ali nije reagovala, niti se to činilo neobičnim.
- Tužioci iz Krasnodarskog kraja izjavili su da je dete od rođenja bilo potpuno izolovano, bez ikakve socijalizacije. Dečak je ispričao da nije izlazio iz stana godinama, hranio se uglavnom hlebom, a poslednji put se kupao pre više od godinu dana. Ova izjava pokazuje koliko je njegovo detinjstvo bilo tužno i zapostavljeno.
Da bi kontrolisala dete i sprečila bilo kakvu komunikaciju sa spoljnim svetom, majka je čak instalirala sigurnosne kamere po stanu. Komšije su ponekad čule dečje krike, ali ga nikada nisu videli uživo. Majka i baka su retko izlazile, i to samo da bi brzo prošle pored drugih ljudi, izbegavajući kontakt i skrivajući dečaka iza sebe.
Jednom su ga izveli na ulicu, ali čim su primetile da ih komšije gledaju, brzo su ga sakrile svojim telima. Takvo ponašanje jasno ukazuje na to koliko su želele da sačuvaju ovu mračnu tajnu.
- Dana 21. maja, tim policije, socijalnih radnika i lekara ponovo je došao u stan kako bi izvršio dodatni pregled. Tada je majka doživela histeriju i odbila da napusti stan, što je zahtevalo intervenciju pripadnika Rosgvardije, ruske nacionalne garde. Ovo pokazuje koliko je bila spremna da drži dete pod kontrolom, čak i uz upotrebu sile.
Trenutno se dečak nalazi u specijalizovanom centru za rehabilitaciju gde mu se pruža neophodna nega i podrška. Njegova majka je prebačena u bolnicu, a u skorije vreme planira se trajno oduzimanje roditeljskih prava, kako bi se osiguralo da se ovakva tragedija više ne ponovi.
Ovaj slučaj ukazuje na ozbiljne probleme u sistemu zaštite dece, jer je jedan mali život mogao biti spašen mnogo ranije. Potpuna izolacija, nebriga o zdravlju i obrazovanju, kao i nasilje nad detetom koje je moralo da živi u takvim uslovima, predstavljaju poziv na buđenje za sve nadležne institucije i društvo u celini.
Upravo ovakve priče podsećaju nas koliko je važno da budemo pažljivi prema znakovima koje deca i porodice šalju. Ignorisanje problema može imati kobne posledice, a svaka zajednica mora imati mehanizme da pravovremeno interveniše i pruži pomoć. Dete ne bi smelo da bude osuđeno na život u potpunoj samoći i zapuštenosti, jer je svaki čovek zaslužio priliku za srećno i zdravo detinjstvo.
Ovaj slučaj je i apel za bolje povezivanje institucija, jer samo zajedničkim radom može da se spreči ovakva tragedija. Nadležni organi sada rade na tome da istraže sve okolnosti, kako bi razumeli kako je moguće da se dete tako dugo skrivalo i da se izbegne ponavljanje ovakvih situacija u budućnosti.
