Postoji na žalost veliki broj djece u cijelom svijetu pa tako i kod nas na Balkanu koja su ozbiljno boesna a u velikom broju slučajeva se za njihovo liječenje mora sakupljati novac.
U jednoj maloj bolničkoj sobi, svuda oko nje vladala je tišina koju je samo povremeno prekidao tihi, gotovo nečujni plač devojčice Milice. Njena nemoćna borba s bolešću bila je nešto što je razdiralo srce svakog ko je ulazio u tu sobu. Milica, koja je nekada bila vesela i puna života, sada je samo sedela, potpuno iscrpljena i bleda, zagledana kroz mali, prljavi prozor prema svetu koji je nastavio da se okreće bez nje.
Njeno slabo telo borilo se protiv opake bolesti, dok su njene duše bilo potrebne nade i ljubavi koju nije imala. Svaka terapija koju je primala, svaki skupi lek koji su joj davali, bio je samo još jedan pokušaj da je održe u životu. No, lekarima nije bilo lako, a ni porodici. Niko nije mogao da shvati koliko je teško biti roditelj u takvim okolnostima.
Njen otac, Dragan, bio je skroman čovek, građevinski radnik čije su ruke bile izmučene od godina teškog rada. Svako jutro je morao da ide na gradilište, da bi preživeli. Zamišljajući da bi mogao da bude pored nje, on je svakog dana odlazio na posao, radeći po dva posla, zarađujući sa svakom prekomernom smenom, sve da bi mogao da plati njene lekove. Ali, šta mu je preostalo? Ništa, osim gorkog plača i bespomoćnosti, stajanje na ivici i gledanje sopstvene devojčice iz druge strane ulice kroz bolnički prozor, dok ona, nemo, gleda prema njemu. Srce mu je bilo slomljeno. Znao je da nije mogao da je spasi, da mu nijedna plata, nijedna smena ne može pomoći.
- Nema novca da bi joj dao ono što zaslužuje. Nema ništa osim svog rada, i teških ruku koje nisu mogle da iznesu njene neizgovorene želje. Ali to nije bilo dovoljno. I kada bi na gradilištu spustio pogled na tu bolničku sobu, u njemu bi se stvorio zagonetan osećaj. Osećao je da nije dovoljno, da bi mogao da uradi više, da ne smije da je gleda kako se borila, da je ne vidi bez nade. Taj užasan osećaj da su mu ruke prazne, da su svi ti surovi dani koje je proživeo nebitni. Ali borba je i dalje trajala, svakog dana.
Tada je došao trenutak koji je promenio sve. Dragan je te noći sedeo u svojoj maloj, siromašnoj sobi i donosio jednu, najveću životnu odluku. Šta može učiniti da je spasi? Da li postoji još neki način? Uzeo je svoje stare radničke majice, stara platnena ćebad i jeftine komade tkanine koje je nasuo sa smetlišta, i napravio kostim. Ne običan, već kostim superheroja. Bio je nespretan, smešan i neuredan, ali u njegovim očima, bio je sve. Za svoju ćerku, za ljubav prema njoj. Za nadu.
Kada je izašao na skelu, na kojoj je radio, obuo je taj nespretni kostim. Našao je sebe naspram bolničkog prozora, stajao je na ivici, mašući rukama, praveći komične pokrete, izvodeći urnebesan ples, misleći na svoju ćerku koja ga gleda. Vetar je duvao, ali to nije prestalo. Mašao je, kao pravi superheroj, iako je znao da nije. To je bila njegova borba, jedini način da joj pokaže koliko mu znači. I ona je bila tamo, u bolnici, nemo, gledajući ga.
Milica je ustala sa kreveta, okrenula glavu prema tom prizoru. Bleda, umorna, ali iznenađena. Dragan je nastavio da pleše. Gledala ga je, nije verovala. Iako je sve u njenoj sobi bilo u tami, ta slika koju je videla bila je svetlost. Nema više bola. Taj smešni, otac u svom kostimu, postao je njen superheroj. Nije imala snage, ali bila je srećna, osmeh je prešao iz ugla njene usne, i ona je ponovo, po prvi put, osetila da se bori.
Njeni prijatelji, deca iz bolnice, su došli, smejali se i veselili, nije bilo više tišine. Smeštali su se, smeštali u hodniku, svi su je posmatrali kroz prozor, svi su gledali. U njenim očima nije bilo više smrti, nego nade.
Draganov dan na gradilištu postao je nešto više, nešto što nije moglo biti viđeno samo kroz novac ili vrednosti. Gledajući Milicu kako se smeje, kako se bori, on je znao da se ona bori zato što je on u njoj stavio poslednju šansu. I ona je borila svaki dan, zahvaljujući tom, smešnom, neurednom kostimu, nebriga o tome da li je to skupo ili vredno. Nije bilo ništa vrednije od ljubavi koju je Dragan davao.
I dani su prolazili, kako bi ona izlazila iz bolnice. Njeni nalazi su postajali bolji. Devojčica je preživela, ona je isplivala iz noći bez nade. Lekari su s nevericom gledali, ali ništa ih nije moglo pripremiti na to neobjašnjivo čudo. Smeštali su nadu na nosiljke, a Dragan je mogao ponovo da vidi svoju kćerku. Zamišljao je svetlosti, ples, i svaki dan. U njegovim rukama više nije bilo samo pesma o teškom radu, već je bilo to što je zarađivao na ljubavi za svoju ćerku.
Kada je Milica napustila bolnicu, sve je bilo drugačije. Ponovo su zajedno išli na šetnje, više nije bilo tma. Grubi radnici su mu se pridružili, plesali sa njim, podržavali, i zajednički su pokazivali ljubav prema svom djetetu. Zgrada je postala simbol ljubavi, kao superheroji, nikada nije bio sam.
