Mnogi od nas su se susreli s osobom ili osobama koje se pate sa nekim uobičajenim simptomima, ali doktori nikako ne mogu da nađu jasan uzrok tome.
Ina Ignjatović iz Ćuprije godinama je nosila teret neobjašnjivih simptoma koji su joj potpuno promenili život. Svakodnevno je osećala iscrpljenost koja nije prolazila ni nakon sna, bolove u mišićima i zglobovima, kao i nelagodnost u svakom prostoru gde je bilo mnogo ljudi. Njeno zdravlje je postajalo sve lošije, a simptomi sve intenzivniji. Iako je stalno obilazila lekare, nije dobijala odgovore, što je samo pogoršavalo njeno stanje i povećavalo osećaj bespomoćnosti.
Simptomi su u početku bili zbunjujući i nejasni. Imala je povišen krvni pritisak, trajnu temperaturu oko 37,2 stepena, česte infekcije, bolove u mišićima – sve to je bilo nešto s čim se svakodnevno suočavala. Međutim, lekari nisu znali kako joj pomoći. Analize su pokazivale dobre rezultate, pa su je obično slali kući sa savetima da se odmori. Ali, ni odmor joj nije pomogao. Bilo je jasno da nije samo umorna – bilo je nešto mnogo ozbiljnije.
Prolazila je kroz začarani krug odlazaka od jednog lekara do drugog, a svaki put su joj davali iste odgovore. Niko nije mogao da joj objasni kroz šta tačno prolazi. Osećala se kao da je luda, kao da svi oko nje misle da je u njenoj glavi, jer njeni problemi nisu bili dovoljno „vidljivi”. Najveći problem bio je što je sa medicinske strane sve izgledalo normalno, ali njeno telo je bilo u konstantnom bolu, a ona je bila toliko iscrpljena da se nije mogla pomeriti.
- Kada je njeno stanje postalo nepodnošljivo, Ina je počela da sumnja da možda postoji psihološki faktor koji utiče na njeno zdravlje. Otišla je kod psihijatra, verujući da bi problem mogao biti u njenom umu, ali ni tamo nije dobila odgovor. Nastavila je da pati od istih simptoma, a niko nije mogao da je izleči.
Preokret je nastao kada joj je prijateljica, koja je pratila gostovanje jednog kardiologa na televiziji, sugerisala da potraži pomoć specijalista za sindrom hroničnog umora. Dr. Branko Milovanović, stručnjak u tom području, postavio je dijagnozu koja je bila presudna za Inino zdravlje. Konačno je dobila objašnjenje za sve što je proživljavala. Dijagnoza sindroma hroničnog umora bila je ono što je tražila svih ovih godina, i kada ju je konačno dobila, osećala je veliku olakšanje. Svi simptomi koje je trpela sada su imali ime, što je značilo da je mogla početi sa terapijom koja bi joj pomogla.
Terapija koju je dobila omogućila joj je da se simptomi postepeno smanjuju. Iako se povremeno osećala iscrpljeno, bolovi su bili mnogo manji nego ranije. Najveći uspeh bio je što je konačno mogla da se bavi svakodnevnim aktivnostima, da ustane iz kreveta i da ide na posao. Iako je strahovala da bi simptomi mogli ponovo da se vrate, ona je naučila da živi sa tim strahom. Najvažnija stvar za nju bila je što je ponovo imala energiju da funkcioniše, da bude produktivna i da se oseća kao da je konačno u kontroli svog života.
Ina je napokon shvatila da sindrom hroničnog umora nije samo fizički problem. To je stanje koje može ozbiljno da naruši svakodnevni život i utiče na emocionalno zdravlje. Kada je sve to konačno sagledala iz prave perspektive, proces izlečenja postao je lakši. Sada je imala podršku i razumevanje, a njena borba nije bila uzaludna. Konačno je prepoznala važnost postavljanja dijagnoze i neprestane borbe za zdravlje, kako bi mogla da nastavi da živi normalan život.
