U današnjem članku pričamo o tragičnoj životnoj priči Slavka Petrovića, zidara iz okoline Banjaluke, čiji život je prepun iznenađenja i bola. Slavko je proveo veliki deo svog života radeći pošteno na građevini, prvo u bivšoj Jugoslaviji, a potom je kao mnogi drugi, otišao u inostranstvo u potrazi za boljim životom.
Pre gotovo dvadeset godina, posao ga je odveo u Rusiju, gde se njegov život drastično promenio. Tamo je na gradilištu u blizini Kazanja upoznao Veroniku, mladu Ruskinju koja je tada radila kao kuvarica za radnike.
- Iako to nije bila ljubav na prvi pogled, Slavko je ubrzo bio očaran Veronikinim osmehom i toplinom koju je pokazivala. Počeli su da provode više vremena zajedno, a veza je postepeno postajala ozbiljna. Veronika je zatrudnela, a Slavko je odlučio ostati u Rusiji, venčali su se i uskoro dobili prvo dete – sina Ivana. Tokom narednih godina, imali su još petoro dece – četiri dečaka i jednu devojčicu. Slavko je radio danima i noćima kako bi izdržavao porodicu, dok je Veronika brinula o domu i deci.
Međutim, kako su godine prolazile, Slavko je počeo da oseća da nešto nije u redu u njegovom braku. Veza je postajala sve hladnija, bilo je sve manje razgovora i više tišine. Iako Veronika nije bila loša majka, Slavko je primetio sve veći emotivni udaljenost između njih. U trenutku kada je njihova najmlađa ćerka napunila tri godine, Slavko je odlučio da se vrati u Bosnu na nekoliko meseci kako bi radio na sezonskim poslovima i poslao novac svojoj porodici. Veronika je bila hladna prema njegovoj odluci, ali nije ga sprečavala da ode.
U Bosni je, međutim, došlo do neočekivanog obrta. Po povratku iz Bosne, Slavko je bio duboko šokiran kad je na vratima svog doma ugledao nepoznatog muškarca. Ispostavilo se da je to bio novi partner njegove žene. Njegova deca, koja su ga do tada zvali “tata”, sada su gledala tog muškarca kao svog oca. Veronika je hladno saopštila Slavku da ne može da se vrati u njihov život, jer je on otišao, a deca su sada imala novog oca.
„Bilo je to kao udarac u srce“, priseća se Slavko. Nije mogao da veruje da je njegov život, koji je godinama gradio, uništen tako naglo i bolno. Iako nije znao kako da reaguje, bio je svestan da ništa više nije kao pre. Veronika se kasnije udala za tog muškarca, vozača kamiona, i zabranila Slavku svaki kontakt sa decom. Povremeni video pozivi, koji su se vremenom smanjivali, bili su jedina veza koju je imao sa svojim sinovima i ćerkama.
- Danas, nakon više godina, najstariji sin je ušao u dvadesete, dok je najmlađe dete već tinejdžer. Slavko je pokušao da se bori za pravo da viđa decu putem pravnih kanala, ali bez uspeha, jer nije imao dovoljno novca da angažuje advokate. „Nemam novca za advokate, a srce mi više ne može da izdrži“, kaže on, u suzama i sa tugom u glasu. Život mu se pretvorio u svakodnevnu borbu sa sopstvenom patnjom, a on i dalje sanja o svojoj deci, nadajući se da će jednog dana potražiti njega i da će znati istinu o svemu što se dogodilo.
Danas, Slavko živi sam, radeći povremene poslove. “Mnogi mi kažu: ‘Zašto si joj verovao?’, ali ne možete kriviti ljubav. Dao sam sve. Najviše boli što sam izgubio njih – svoju decu”, kaže on. Ono što ga najviše pogađa nije ni gubitak braka ni Veronikin postupak, već činjenica da mu je zabranjeno da viđa svoju decu. „Niko ti ne može uzeti što ti srce rodi, ali može da ti zabrani da ih vidiš. A to je gora kazna nego smrt“, zaključuje Slavko, govoreći o neizmernoj boli koja ga prati svakog dana.
Njegova priča je dirljiv podsetnik na to kako život može da se menja u trenutku i koliko je teško boriti se za ljubav i porodicu, kad se sve čini kao da je izgubljeno.
