U današnjem članku razmatramo jednu duboko važnu temu koja se tiče posete večnim prebivalištima naših najmilijih, posebno u kontekstu Miholjskih zadušnica, dana kada pravoslavni vernici sa posebnom pažnjom i poštovanjem prisećaju se onih koji nisu više sa nama.
Ovaj trenutak za mnoge nosi i tugu, ali i dilemu — kako postupiti ako se ne može otići na groblje baš tog dana? Savremeni način života, sa svim svojim zahtevima i obavezama, često ne ostavlja dovoljno slobodnog vremena, pa mnogi ne uspevaju da prisustvuju ovom važnom obeležavanju na način na koji bi želeli. Pitanje koje se često postavlja jeste: postoji li pravi trenutak za odlazak na groblje? Da li su neki dani “dozvoljeni”, a drugi “zabranjeni”? I šta ako se Zadušnice propuste?
- Prema učenju Srpske pravoslavne crkve, negovanje sećanja na preminule je sveta dužnost svakog vernika. To se čini kroz molitve, dobra dela i posete grobovima. Važno je naglasiti da ne postoji zabranjen dan za posetu groblju — može se ići bilo kada, bez obzira na to da li je tog dana u crkvi služen pomen. Bitno je da takav čin dolazi iz iskrene potrebe i ljubavi prema onima koji su nas napustili. Njihovo prisustvo i dalje osećamo kroz sećanja, molitve i unutrašnje razgovore koje vodimo sa njima u mislima. Stoga, ako neko ne uspe da ode baš na dan Zadušnica, to nije greh; može to učiniti bilo koji drugi dan koji mu srce pokaže kao pravi. Bog ne gleda u kalendar, već u srce.
Postoji i česta zabluda vezana za velike verske praznike kao što su Božić i Uskrs, kada se mnogi stide ili smatraju da nije prikladno ići na groblje. Međutim, tradicija nas uči drugačije. Na primer, drugi dan posle Uskrsa, poznat kao Pobusni ponedeljak, u mnogim krajevima Srbije posvećen je upravo sećanju na pokojne. Tog dana se na grobove donose sveža busenja trave, farbana jaja, pale sveće, i uz tišinu ili molitvu provode se trenuci prisjećanja na najmilije.
Takođe, tokom Božića, koji je najradosniji hrišćanski praznik, običaji ne samo da dopuštaju, nego i preporučuju posete grobljima. Prema nekim verovanjima, na Božić se deli jelo za pokoj duše, dok je nekada smatrano da je večera na Badnje veče pripremljena i za duše preminulih članova porodice. Verovalo se da su oni tada simbolično prisutni i pozvani za trpezu, što govori o dubokoj povezanosti živih i mrtvih u tim svetim trenucima.
Pored crkvenih učenja, postoje i narodna verovanja i predanja koja se tiču odlazaka na groblje. Jedno od najraširenijih jeste da se noću nikako ne ide na groblje. Ovo verovanje ima mitsko i psihološko poreklo. Groblje se u narodnoj tradiciji smatra mestom gde duše preminulih noću postaju aktivnije i prelaze između svetova. Verovalo se da se pored dobrih duhova mogu pojaviti i zli, koji mogu uznemiriti one koji noću zalutaju na groblje. Noćna poseta često je povezivana sa rizikom od nesreće, bolesti ili drugih neprijatnosti za pojedinca i njegovu porodicu. Iako ova verovanja nisu deo zvaničnog hrišćanskog učenja, ona su duboko usađena u narodni folklor i i dalje utiču na ponašanje mnogih ljudi.
- U vremenu kada je tišina, molitva i sećanje na one koji su otišli sve ređa pojava, važno je podsetiti sebe i druge da poseta groblju ne mora biti vezana samo za određene datume. Pravo vreme da se setimo naših dragih pokojnika jeste uvek — onda kada za to imamo istinsku potrebu u srcu. Bez griže savesti, bez straha i sa punim poverenjem da je sećanje i sećanje na ljubav najbolji dokaz da ona nikada ne umire. Upravo ta ljubav koja traje kroz sećanja, molitve i naše misli, omogućava nam da održavamo vezu sa onima koje više nemamo pored sebe, a koje nosimo u svojim srcima.
Odlazak na groblje je, stoga, čin koji prevazilazi proste datume u kalendaru i vezan je za ličnu potrebu, iskrenu molitvu i sećanje. Svaki dan je pravi dan da pokažemo poštovanje i ljubav prema onima koji su otišli, jer u tim trenucima nalazimo mir i snagu da nastavimo dalje, sa verom i nadom u večni život i srećna okupljanja.
Ukratko, suština nije u danu kada idemo na groblje, već u osećaju i ljubavi koju nosimo u sebi. Bez obzira na zaboravljene ili propuštene datume, naša dužnost i pravo da se sećamo i molimo za pokojne je stalno prisutna. I zato, svaki trenutak kada odlučimo da se setimo najmilijih, da zapalimo sveću ili izgovorimo molitvu, pravi je trenutak koji čuva sećanje i povezuje nas zauvek.
