U današnjem članku donosi se priča o Zoranu Radmiloviću, glumcu čija je harizma obeležila generacije i čiji se lik i delo i dalje sa poštovanjem spominju.
- Njegova čuvena uloga Radovana III nikada nije izgubila na popularnosti, a iza togneodoljivog osmeha krila se složena ličnost. Bio je emotivan i pravedan, čovek koji ljude nije merio po poreklu ili moći već po dobroti. U glumi je pronalazio svoj beg od sveta, a svaku ulogu igrao je sa potpunom posvećenošću. Ono što ga je činilo posebnim bila je iskrenost koja je znala biti surova, ali zbog njegove dovitljivosti niko mu nije mogao zameriti.
Njegov rad ostavio je neizbrisiv trag u pozorištu, na filmu i televiziji. Bio je poznat po dubokoj emotivnosti, sposobnosti da uđe u najsloženije likove i prikaže ih sa lakoćom, bilo da su komični ili tragični. Njegova uloga Švabe u filmu „Maratonci trče počasni krug“ donela mu je brojne pohvale i potvrdu da je majstor komedije. Ipak, ono po čemu ga pamte milioni jeste Radovan III, uloga koju je igrao do samog kraja života.
Iza scene, Zoran je bio skroman i iskren čovek, uvek spreman na šalu. Njegovi prijatelji i kolege sećali su se kako ih je zadirkivao sa neodoljivom lakoćom. Posebno se pamti anegdota sa Mirom Banjac. Nakon predstave u Stokholmu, odveo ju je u restoran gde joj se dopao neobičan karafindl. Potajno ga je stavila u torbu, a Zoran je sve posmatrao u tišini. Kada je došao trenutak plaćanja, pred svima je pokazao na njenu torbu i rekao: „I ono što gospođa ima u tašni.“ Mira je posramljeno vratila predmet, a zatim je na izlasku dočekalo iznenađenje – isti takav karafindl zapakovan kao poklon od restorana. „Htjela sam da propadnem od stida“, priznala je kasnije glumica, ali je uz osmeh pričala kako je Zorana šutirala po povratku u hotel jer ju je izložio.
Njegov temperament znao je da zasija i na snimanjima. Režiser Zdravko Šotra prisetio se kako je Zorana jednom čekala cela ekipa, dok je on sedeo u prikolici i pio. Kada ga je Šotra izgrdio pred svima, Zoran je počeo da ponavlja rečenicu „Sram te bilo!“ na razne načine, pretvarajući ozbiljnu situaciju u trenutak smeha. Sutradan se pojavio trezan i tih, priznajući Šotri: „Au, što si gadan kad se naljutiš.“
- Radmilović je umeo da oplemeni svaku scenu improvizacijom. Poznata replika o „članu biblioteke“ u Radovanu III nastala je kada je od kolege kupio šalu za turu vinjaka. Njegov talenat bio je toliko snažan da su i najveće zvezde tog vremena dolazile da ga iznenade na sceni. Tako se jednom pojavio Dragan Nikolić, a Zoran je, potpuno zatečen, samo izgovorio: „Prle“ i pao u nesvest od šoka i smeha.
U privatnom životu voleo je kafane, ali i moderna okupljališta. Često je ulazio u diskoteku Duga u pidžami i papučama, praveći se da je to njegov poseban stil za izlazak. Njegovi prijatelji su se smejali njegovim dosetkama, a on je znao da im ulepša svaku noć.
Njegova ljudskost nije prestajala ni kod kuće. Imao je usvojenu ćerku Anu Radmilović, koja je, kako su mnogi govorili, bila njegova slika i prilika. Iako diplomirana glumica, posvetila se pisanju i novinarstvu, ostavljajući iza sebe knjige poput „Zalažem se za laž“ i brojne tekstove koji su nosili oštrinu i iskrenost. Ana je uvek govorila da joj je otac bio blag čovek i da joj je zauvek nedostajao, a njena prerana smrt 2017. godine bila je još jedan tužan trenutak u sećanju na porodicu Radmilović.
Gledajući unazad, Zoran Radmilović nije bio samo glumac, već i čovek koji je svojim talentom, humorom i iskrenom dobrotom ostavio dubok trag. Njegove uloge, šale i anegdote i dalje žive, kao i sećanja onih koji su imali sreću da ga upoznaju. Njegova umetnost nadživela je njega samog, a sećanje na njega i dalje izaziva i smeh i suze, baš onako kako je to mogao samo on.
