U današnjem članku pričamo o jednoj životnoj borbi koja pokazuje kako nevolje često dolaze zajedno, ali i kako nada može pronaći put na najneočekivanijim mestima.
- Ifeta, žena muslimanske vere i duboke tradicije, dugo je nosila teret koji ju je gotovo slomio iznutra. Njena muka bila je neizmerna, jer je njen sin, Emir, upao u ozbiljne probleme sa drogom. Kao majka, bila je zbunjena, iscrpljena i nemoćna, ne znajući kako da pomogne detetu koje je volelo i koje se polako gubilo u tami zavisnosti.
Ifeta je, usred svoje tuge, pronašla utehu u razgovoru sa komšinicom Stanom, starijom Srpkinjom koja joj je izložila svoj način nošenja sa problemima – molitvu i veru u Svetog Petra, svog zaštitnika. Stana joj je otvoreno rekla da pronalazi mir kroz molitvu, svetlost i unutrašnji znak koji joj pruža snagu. Te reči duboko su se urezale u Ifetinu svest i u srcu su joj se stvorile prve iskrice nade. Zamišljala je kako bi bilo osetiti taj mir u kostima i srcu, makar samo na trenutak.
Kada više nije imala kuda, Ifeta je odlučila da napravi korak koji joj do tada nije ni padao na pamet – otišla je u crkvu. Bila je to nova teritorija za nju, mesto koje joj je bilo nepoznato i na koje je gledala sa skepsom i strahom. Ulazak u crkvu, prvi put u životu, izazvao je u njoj niz osećanja – od straha i stida do zbunjenosti. Ali susret sa sveštenikom koji joj je ponudila pomoć i pokazao ikonu Svetog Petra, zaštitnika koji je bio ključ njene molitve, bio je kao blagi dodir spasa.
U tišini crkve, okružena svetom ikonom, Ifeta je izgovorila molitvu: „Ako postojiš, pomozi mi. Ako Bog to hoće, spasi me, spasi ga.“ Te noći zaspala je sa nekom novom vrstom mira, kao da joj je nešto nevidljivo pružilo snagu. Sanjala je Svetog Petra, u svetloj odeždi, koji joj je tiho poručivao da je „Bog veliki i da je sve moguće.“ Taj san bio je znak koji joj je dao snagu da nastavi borbu.
- Polako, korak po korak, situacija se menjala. Emir je konačno prihvatio pomoć i otišao na rehabilitaciju. Počeo je da shvata ozbiljnost svog stanja, iako je u početku pokazivao otpor i buntovništvo, nazivajući ih „budalama“ i odbijajući da veruje u svoj problem. Ali sa vremenom, strpljenje i ljubav porodice počeli su da deluju. On je proveo gotovo tri meseca u klinici, a Ifeta i njeni najbliži su ga posećivali redovno, sa hranom i podrškom, ne gubeći nadu u njegov oporavak.
- Sve dok se Emir polako izvlačio iz ponora, strah od povratka zavisnosti i dalje je bio prisutan u Ifetinom srcu. Njena briga nije prestajala, i u trenucima najveće strepnje, ona se ponovo okretala crkvi i molitvi. Išla je tiho, nenametljivo, izbegavajući radoznale poglede komšija, sedeći u zatišju pored ikone Svetog Petra. Sveštenik je navikao na njeno prisustvo, ne postavljajući pitanja, dopuštajući joj da pronađe svoj mir u molitvi i tišini.
Ifetina priča govori o nečemu što je univerzalno – o bezuslovnoj ljubavi majke, o očaju koji može dovesti do neočekivanih puteva, i o snazi vere koja može promeniti život. Nije važno kojoj veri pripadate, ni odakle dolazite, već da postoji mesto gde možete pronaći mir i snagu da izdržite najteže bitke.
U ovoj priči, ključni momenat je bio upravo taj prvi korak – kada je Ifeta, u trenutku očaja, smogla snage da pređe svoje granice, da uđe u crkvu, i da zatraži pomoć na mestu koje joj je bilo strano. Taj trenutak je pokrenuo promene koje su kasnije dale plodove.Ona je danas primer kako se kroz tamu može pronaći svetlo, kako se najteža iskušenja mogu savladati, a porodica može biti stub podrške i nade. Njena priča podseća nas da nikada ne treba odustajati, da verujemo u snagu molitve, ljubavi i unutrašnjeg mira.
Iako su put i borba teški, kao što je Ifeta pokazala, ljubav prema detetu i vera mogu pokrenuti nemoguće. Njen sin je danas na putu oporavka, a ona zna da su svi ti koraci, od bola do nade, deo života koji treba živeti sa verom da sutra može biti bolje.Ovo je priča o ljudskoj izdržljivosti, o prelasku preko granica vere, razumevanja i sopstvenih predrasuda. Ifeta je dokazala da molitva i vera nisu rezervisane samo za one koji ih oduvek praktikuju, već da su dostupne svima koji iskreno traže snagu i utehu.
U vremenu kada svet često deluje hladno i bespomoćno, njena priča je podsećanje da postoji put čak i kad se čini da ga nema. Da se kroz tugu i nevolju može koračati ka svetlu, a da nas unutrašnji mir i vera mogu spasiti od beznađa.Ifetina borba je opomena i ohrabrenje, da ne postoji muka koja je toliko velika da se ne može prevazići. I da je nekada dovoljno samo jedan iskreni korak, jedna iskrena molitva, da se život promeni i da se u srcu rodi mir
