U današnjem članku vam donosimo ispovijest.Odnos između svekrve i snahe oduvek je bio izuzetno delikatan i složen.
Često se kaže da svekrva nikada nije dovoljno dobra za snahu, a snaja nikada dovoljno dobra za svekrvu, što dodatno otežava izgradnju međusobnog poverenja i razumevanja.Imam šezdeset godina, a moj sin, koji ima dvadeset i sedam, studira i istovremeno radi kako bi sebi obezbedio stabilan život. Već neko vreme je u vezi sa devojkom, a nedavno su odlučili da iznajme stan i počnu da žive zajedno. Na prvi pogled delovalo je to kao potpuno prirodan korak — mladi su, zaljubljeni i žele da se osamostale. U početku sam bila potpuno u redu s tim. Međutim, ubrzo su počeli problemi.
- Moji majčinski instinkti su se probudili, a zabrinutost je počela da raste. Mesecima sam se trudila da budem racionalna, da ne budem ona svekrva koja se meša u svaki detalj života svog sina. Razgovarala sam sa mužem i pokušavali smo da analiziramo situaciju, ali onda je sin počeo da gubi ispite na fakultetu, a ubrzo su usledili i drugi problemi. U tom trenutku sam znala da nešto nije u redu.
Kako bi mu pomogli, odlučili smo da ga pozovemo, zajedno sa njegovom devojkom, da žive kod nas. Naša namera bila je potpuno dobronamerna — želeli smo da sin manje radi, da se posveti učenju, i da mu obezbedimo stabilno i sigurno okruženje. Naša odluka, iako ispunjena ljubavlju, uskoro je dovela do nesuglasica.
Kada su se uselili, smestili su se u njegovu staru sobu, i to je bio prvi put da sam imala priliku da više upoznam njegovu devojku. Iako sam je znala iz priče, sada sam imala priliku da je vidim u svakodnevnim situacijama. I tu su počeli problemi. Ispostavilo se da je ona bila bez posla jer je, kako je sama rekla, “imala problem sa ustajanjem rano ujutro”, što mi je izuzetno zasmetalo. Nije bilo stida u njenim rečima, ni osećaja odgovornosti, što me dodatno povredilo.
- Ona je većinu vremena provodila igrajući video igre, a onda bi samo spavala, po tri dana u kontinuitetu. Nije pokazivala nikakvu želju da pomogne oko kućnih poslova — od kuhinje do pranja veša, ništa od toga nije je interesovalo. Niti je doprinosila finansijski, niti je bila uključena u bilo koji vid domaćinstva. U početku sam to pokušavala da zanemarim, govoreći sebi da treba da budem strpljiva, ali uskoro je postalo jasno da se situacija neće promeniti.
Počela sam da se osećam kao neka vrsta domaćinske radnice, koja ne samo da obavlja sve poslove, već se suočava sa svekrvinim ponašanjem koje mi je bilo teško da prihvatim. U njenom svetu očigledno nije postojala nikakva odgovornost prema zajedničkom životu. Njen nedostatak inicijative za bilo čim, bilo to u vezi sa kućnim poslovima ili bilo kojim obavezama, postao je nepodnošljiv.
U nekoliko navrata sam pokušavala da razgovaram s njom, ali svaki pokušaj je završio istim odgovorom: “Nisam planirala”. Bez obzira na to šta sam tražila od nje, sve je odbijala. Pokušala sam da se obratim svom mužu, tražeći da razgovara sa sinom, ali njegov odgovor je bio jasan — samo je odgovorio: “Ti si želela da dođu kod nas… evo nas.”
Tada sam odlučila da preduzmem nešto konkretno. Umesto da otvoreno kritikujem ili se svađam, odlučila sam da jednostavno preduzmem tihi otpor. Kada sam otišla na poštu, odlučila sam da obustavim plaćanje interneta, što je bila ključna stavka koja joj je omogućavala da sedi kod nas i ništa ne radi. Kada se vratila, bila je iznervirana: “Zašto nema interneta?” Odgovorila sam mirno: “Ne planiram više da ga plaćam.”
Kao rezultat toga, ona i moj sin su se ubrzo iselili i otišli kod njenih roditelja. Tamo su imali sve — udobnost, internet i život bez obaveza. Kod nas su dolazili povremeno, obično vikendom na ručak, ali odnos je postao površinski, uz distancu koja je bila očigledna. I dalje su bili ljubazni, ali je sve bilo pomalo “na distanci”, bez dubljeg povezivanja.
Muž se i dalje šali na račun te situacije. Kada mi nešto zatraži, često kaže: “Nisam planirao!” ali ja ga brzo pogledam, i sve mu bude jasno. Granice su važne, i to je nešto što moramo da poštujemo, ma koliko ljubavi imali prema svom detetu. Naučila sam da ljubav nije slepa tolerancija, i da nije dovoljno samo da volimo, već i da postavimo granice koje će obezbediti poštovanje i mir u domu.
