U današnjem članku donosi se potresna životna priča Amira Šečića iz Tuzle, koja se ne zaboravlja lako. Njegova sudbina nosi toliko bola i tišine da je nemoguće ostati ravnodušan.
Od prvog trenutka njegova priča jasno pokazuje da nije svaka žena majka samo zato što rodi dete. Amir je tek treći dan svog života dočekao bez majčinog zagrljaja – ostavljen je u porodilištu, bez ikakvog objašnjenja, dok mu otac Ibrahim nikada nije pružio priliku da ga upozna. Umesto toplog doma, prvi mirisi njegovog detinjstva bili su zidovi doma za nezbrinutu decu, zidovi koji su čuli mnoge tuge, ali nisu umeli da pruže sigurnost.
- Bez ruke koja bi ga povukla kad posrne i bez glasa koji bi mu dao utehu, Amir je odrastao među strancima i naučio da se oslanja samo na sebe. Nikada nije tragao za krivcima, ali jeste za smislom, a kako ga nije pronalazio u ljudima, potražio ga je u rečima. Njegova priča danas nije ispisana iz sažaljenja, već iz želje da se prekine ćutanje koje pritiska one što su odrasli bez roditeljskog oslonca. Upravo zato napisao je knjigu o svom životu, knjigu koja nije optužnica niti jadikovka, već svedočanstvo o detinjstvu bez mirisa doma, ali i o tome kako iz takvog detinjstva može izrasti pisac.
Rođen je u Tuzli, ali nosi poreklo iz Srebrenice, a njegovo odrastanje obeležilo je odsustvo majke i potpuni nedostatak objašnjenja zašto ga je ostavila. Dok mnogi uzimaju zdravo za gotovo sigurnost i ljubav roditeljskog doma, Amir je od malih nogu živeo bez tih oslonaca. Uvek mu je nedostajala ljubav i egzistencija koje roditelji inače pružaju, i upravo zbog toga odlučio je da napiše ono što ga je najviše bolelo. Kroz svoje reči poručio je svima da cene ono što imaju, jer njemu su uskraćene i najosnovnije stvari – zagrljaj, toplina i osećaj pripadanja.
Najpotresniji trenutak u njegovom životu dogodio se kada je napunio 18 godina. Otišao je na prag svoje majke želeći da čuje makar jednu reč priznanja, makar mali znak da zna kad joj je sin rođen. Međutim, ona mu je rekla da je taj dan za nju sasvim običan, da ne zna zašto je došao. Te reči su ga slomile, ali su ujedno bile i prelomni trenutak u kojem je odlučio da nikada više neće pokucati na ta vrata. Njihovi pokušaji razgovora kasnije nisu vodili nikuda – ili bi ona odustala, ili on – i tako su ostali svako sa svojom istinom, svako sa svojim ranama.
Njegovo odrastanje u domu trajalo je do petnaeste godine. Nikada nije dobio odgovor zašto je napušten. Vaspitači su ga pripremali za život, ali pravu istinu niko nije znao ili nije želeo da kaže. Jedina poruka koju je dobio bila je da ima svoj put i da treba da ide njime. Kada je napustio dom, život je postao još teži. Nestali su sigurni obroci i podrška osoblja. Sa svega 17 godina otišao je u Nemačku, gde se prvi put suočio sa pravim izazovima života. Tamo je spoznao šta znači borba, koliko boli nosi odrastanje bez ikoga svoga. I tada je odlučio da napiše knjigu – da sve što ga muči izbaci iz sebe i pretoči u reči.
Njegova osveta nikada nije bila gruba ni hladnokrvna. On se osvetio na svoj način – papir i olovka postali su njegovo oružje. Kroz pisanje se pročistio, iznova izgradio i pronašao smisao. Njegove reči danas imaju težinu, jer dolaze iz srca koje je naučilo da kuca bez ičije pomoći. Nije tražio milost, tražio je samo da ga čuju, da njegov glas dopre do onih koji zaboravljaju koliko je ljubav roditelja dragocena. Njegova priča poziv je na saosećanje i razumevanje, na zahvalnost za sve što mnogi smatraju običnim.
Na kraju, Amir je odlučio da izabere sebe, da krene putem koji je sam gradio, bez gorčine, ali sa jasnom porukom: ljudi, cenite ono što imate, jer nekima to nikada nije dato. Njegova knjiga je terapija, svedočanstvo i poklon svima koji žele da čuju. Ona ne traži suze, već nudi snagu – snagu jednog mladića koji je bez ičega uspeo da pronađe smisao i pretvori ga u priču koja se pamti
