U današnjem članku donosimo priču koja svjedoči o dubokoj vjeri, velikoj patnji i čudotvornom isceljenju koje se, kako svedoči autor, dogodilo u manastiru Ostrog.
Ova ispovest prenosi svedočanstvo čoveka koji je svoje dete, u trenutku kada su svi izgledi nestali, poverio Božijoj milosti i svetosti Svetog Vasilija Ostroškog.Branko Šoškić iz Loznice započinje svoju priču kao grešnik pred Bogom, ali i kao otac čija vera i ljubav prema sinu nisu pokolebani ni pred najtežim iskušenjima. Njegov sin Nikola rođen je 22. jula 1997. godine i odmah je imao problema sa disanjem. Iako je brzo izašao iz inkubatora, problemi su se nastavili. U drugom mesecu života, roditelji su primetili veliki otok na njegovom skočnom zglobu. Ispostavilo se da je u pitanju septični artritis, zapaljenje izazvano sepsom krvi, što je prema rečima lekara moglo biti kobno.
- Iako su lekari predložili hitnu hospitalizaciju, Branko i njegova supruga donose drastičnu odluku – umesto bolnice, kreću na put ka manastiru Ostrog, verujući da samo tamo može doći do izlečenja. Na tom putu dešava se neobičan susret sa mladićem koji govori sa autoritetom koji prevazilazi njegove godine, podsećajući ih da samo vera leči. Izašli su iz auta da mu se zahvale – ali mladića više nije bilo.
Stigli su u Donji manastir i smestili se. Na zidu sobe stajala je ikona Svetog Nikole, a Branko je to doživeo kao znak da ih slava i zaštita sveca prate. Sledećeg jutra krenuli su ka Gornjem manastiru. Tokom penjanja, kroz razglas su slušali poruke oca Joila koje su ih naterale na duboko razmišljanje i pokajanje. Nikola je bio slab i bolestan, a svaki korak prema manastiru bio je za roditelje težak – ali ispunjen verom.
U samom manastiru, otac Joil je delio blagoslovljeni hleb samo onima koji su kršteni, nepušači i koji od jutra nisu ništa jeli ni pili. Kada je došao red na njih, priznaše da su pušači i da dete nije kršteno. Otac ih je opomenuo da ne puše pored deteta kako ne bi razvilo astmu i zapitao šta mu je. Branko mu objašnjava – zaražena krv, ogroman otok na nozi. Dok su ulazili u crkvu, Branko se pitao kako da se ponaša, a onda su mu klecnule noge i pao je na kolena, plačući dva sata neprekidno, preplavljen osećanjem Božje prisutnosti.
- Po izlasku iz crkve, pozvani su da pođu za ocem Joilom. Vernici su ih spontano propuštali, iako to nisu ni tražili. Kada su stigli, otac Joil ih je strogo upitao zašto su došli. Branko je iskreno rekao da zna da će Bog izlečiti njegovog sina, jer niko drugi to ne može. Otac je stavio epitrahilj detetu na glavu i rekao: “Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj.” Branko je odgovorio da veruje, a otac Joil je samo rekao: “Samo vjeruj!”
U tom trenutku Branko ugleda ikonu Svetog Nikole, koju pre toga nije prepoznao. Opet je počeo plakati, ali ovaj put od sreće. U Donjem manastiru dete je kršteno, a kum je bio bogoslov Danilo Damnjanović. U žurbi i uzbuđenju, roditelji su čak zaboravili i da plate krštenje.
Nakon što su svratili kod rođaka u Beranama, supruga Marija poziva Branka u sobu uzbuđena – otok na nozi više nije postojao. Nikola se smejao, nije bilo bola, nije bilo vriske, nije bilo ni traga virusu koji je prethodno zadobio u bolnici. Isceljenje je bilo potpuno i – kako Branko svedoči – nadprirodno.
U svojoj ispovesti, Branko izražava duboku zahvalnost Bogu, Svetom Vasiliju i Svetom Nikoli, potvrđujući da su sve njegove reči istinite. On ovu priču ostavlja u amanet manastiru i monasima da se mole za njega i njegovu porodicu, kao svedočanstvo Božje ljubavi i milosti koja se, kako veruje, izlila na njih kroz ovo čudo.
