U današnjem članku donosimo vam nevjerovatnu priču o ljubavi, nadi i čudu koje je stiglo kada mu se najmanje nadalo. Devedesetih godina prošlog veka, u vremenima punim neizvesnosti i velikih promena, jedan Italijan se obreo u malom, ali srdačnom gradu Bosanskoj Krupi.
Njegov dolazak na prvi pogled nije bio ništa neobično. Bio je to samo još jedan stranac koji je iz svojih razloga došao u tada burnu Bosnu. Ipak, ono što je sledilo, pretvorilo se u životnu priču koju meštani i dan-danas prepričavaju s osmehom i dozom neverice.
- Tada je Hasnija radila u lokalnom restoranu. Bila je to žena u najboljim godinama, vedra, marljiva, sa onim posebnim sjajem u očima koji primetite čak i kada vas samo pozdravi. Italijan, iako stranac, brzo je postao redovan gost. Svaki ručak bio je prilika za kratak razgovor, a svaki pogled nosio je u sebi iskricu koja se teško skriva. Njih dvoje nisu govorili istim jezikom, ali su se, kako kaže narod, srca prepoznala.
Uprkos godinama razlike, različitim kulturama i činjenici da su poticali iz različitih svetova, između njih se rodila ljubav. Ne ona prolazna, površna, već ona koja sazreva i opstaje, uprkos svemu. Vremenom je veza postala čvršća, dublja i sigurnija. A deset godina unazad, odlučili su da svoju ljubav i formalno potvrde – venčali su se, bez mnogo pompe, ali sa dubokom verom jedno u drugo.
Mnogi su tada, možda i iz tišine, sumnjali – koliko će to potrajati? Ali Hasnija i njen Italijan su svakim danom dokazivali da prava ljubav ne zna za granice, godine ni razlike. Njihov život tekao je mirno, sve dok se nije dogodilo nešto što ni sami nisu mogli ni da zamisle.
Hasnija je u svojoj 46. godini otišla kod lekara zbog mučnina. Bila je uverena da su to znaci menopauze – većina njenih prijateljica već se suočavala s tim. Ali doktor joj je postavio neočekivano pitanje: „Šta mislite o trudnoći?“ Na to je, s blagim osmehom, rekla da ne misli ništa, jer je to za nju davno završena priča. Ali doktor je bio jasan – bila je trudna.
- U tom trenutku, ceo njihov svet se preokrenuo. Nisu mogli da poveruju. Tri meseca su proveli u tišini, strahu, čak i sumnji. Pitali su se – kako, zašto baš sada? Hasnija nikada ranije nije mogla da zatrudni. Već je bila pomirena sa sudbinom da nikada neće postati majka. A sada, kada su svi verovali da je to poglavlje zatvoreno – život je imao drugačiji plan.
Strah je s vremenom zamenila nada, a nada se pretočila u radosno iščekivanje. Trudnoća je prošla bez ikakvih komplikacija, gotovo savršeno, kako lekari vole da kažu – „školski“. A onda je na svet stigla mala Ines. Dete koje je donelo svetlost i novi smisao u živote njenih roditelja.
Hasnija je priznala da su postojali trenuci u kojima su se pitali – hoće li imati snage, energije, hoće li dočekati Inesine tinejdžerske godine? Nisu više bili mladi. Ali imali su nešto što je bilo jače od svih sumnji – podršku. Porodica, prijatelji, lekari – svi su bili tu. I to ih je ojačalo.
Danas, Italijan koji je pre tri decenije ostavio svoju zemlju zbog ljubavi, svakog dana provodi vreme uz svoju ženu i ćerku. Njihova priča svedoči o tome da nikada nije kasno da se otpočne novo poglavlje. Čak i kad se čini da su sve prilike propuštene, život može iznenaditi, i to najlepše moguće.
Ines danas ima sedam godina. Vesela, spokojna i voljena, uživa u detinjstvu koje joj roditelji, uprkos godinama, pružaju s mnogo pažnje, nežnosti i mudrosti. Njena pojava u njihovim životima nije samo jedno čudo – ona je simbol istrajnosti, vere i ljubavi koja ne zna za kraj.
