U današnjem članku osvrćemo se na život i karijeru Dragomira Bojanića Gidre, glumca koji je ostavio neizbrisiv trag kako u domaćoj, tako i u evropskoj kinematografiji. Njegov lik i delo ostaju upamćeni ne samo po popularnim ulogama već i po autentičnoj harizmi i nesvakidašnjoj ljudskoj toplini.
Gidra je bio glumac koji je sa jednakom lakoćom osvajao srca publike u špageti vesternima pod imenom Entoni Gidra, kao i u domaćim komedijama, gde je najpoznatiji kao Žika Pavlović iz serijala Žikina dinastija.
- U Italiji je postao legenda – tumačio je likove revolveraša čeličnog pogleda koji više govore metcima nego rečima. Njegov potez pucanja iza leđa postao je filmski pečat, a publika ga je doživljavala kao „smrt za muškarce i ‘smrt’ za žene“. Kritičari su govorili da nakon gledanja Entonija Gidre, ni rani Klint Istvud više ne deluje toliko ozbiljno. Međutim, iza tog stasitog čoveka sa ekrana krio se skroman i nežan otac, koji je u porodičnom domu zračio jednostavnošću i toplinom.
Njegova ćerka Jelena Bojanić danas još uvek čuva očev revolver, simbol njegove italijanske karijere. Upravo ona osvetljava mnoge aspekte njegove ličnosti koje javnost često nije mogla da vidi: čovek koji je mrzeo pretencioznost, uživao u jednostavnim stvarima i bio odan porodici. Iako je internacionalno proslavljen, nikada se nije odrekao svog šumadijskog akcenta, kao ni domaćih uloga koje su obeležile generacije.
Jedna od njegovih najvažnijih uloga donela mu je Zlatnu arenu u Puli za film Svadba, ali je nezaboravan ostao kao Žika, lik koji je iz sporedne role prerastao u centralnu figuru čitave franšize. Gidra je rođen u Kragujevcu 1933. godine, u porodici obrazovanih ljudi – majka mu je bila profesorka, a otac oficir Kraljeve garde. No, ratna tragedija mu je rano obeležila život. Kada je imao devet godina, izgubio je oba roditelja – majku od bolesti, a oca nakon hapšenja. Taj trenutak, kada je čuvar došao u dedinom šinjelu, bio je prelomna tačka njegovog detinjstva.
Put do Akademije započeo je u dramskoj sekciji, zatim u amaterskom i Kragujevačkom pozorištu. Prijemni u Beogradu položio je bez obezbeđenog smeštaja, pa je na inicijativu Raše Plaovića, noći provodio u sobi Akademije pretvorenoj iz ostave. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu, glumicu Ljiljanu Kontić. Njihov brak bio je filmska priča: venčali su se tri puta, dva puta se razvodili, ali nikada se zapravo nisu razdvajali.
- Gidra je bio poznat po brzom životu, velikom apetitu za životom, i sposobnosti da pije i zabavlja ljude pričama i šalama. Njegova ćerka svedoči da je znao da će ga svi najviše pamtiti po Žiki, ali ga to nije opterećivalo – smatrao je da svako ima svoje “tezge”, a one ponekad postanu najvoljenije. Filmovi su sve više improvizovani, ali publika ih je gledala sa nostalgijom za nekim srećnijim vremenima.
Jedan detalj koji svedoči o njegovom ljudskom kvalitetu jeste priča Nikole Koje, koga je Gidra izvukao iz kasarne u vreme kada su posete bile strogo zabranjene, samo da bi ga izveo na ručak i ohrabrio. Nikome nije rekao pravi razlog dolaska – to je bila tiha misija zahvalnosti, jer su i njega nekada drugi umetnici podržavali.
Za Petra Božovića, Gidra je postao otac na filmu i ostao to i u stvarnosti. Božović i danas pamti toplinu Ljiljane i Jeleninu bliskost, što svedoči o dubokim vezama koje je Gidra negovao i van kamere. Vikendom je okupljao mlade glumce na ručkovima – među njima i Žarka Lauševića, koji je čak tražio od njega da ga udari tramvajem u jednoj sceni, jer mu je verovao više nego bilo kom drugom.
U Italiji je igrao zahvaljujući slučajnom susretu sa Karlom Pontijem, koji je prepoznao njegovu fascinantnu facu. Nadimak Gidra, zapravo, potiče iz šatrovačkog žargona, i ostao je deo njegovog identiteta. Snimao je sa poznatima poput Romi Šnajder i Ani Žirardo, ali se vratio u Jugoslaviju jer mu je nedostajala domovina.
U jeku rata 1993. godine, teško bolestan, Gidra je ležao na VMA. Njegova ćerka Jelena opisuje jezivu scenu dolaska – hodnici pod opsadom, mladi ranjenici bez udova, ali u sobi njenog oca: smeh. Gidra im je svakog jutra u četiri pričao viceve, šarmirao lekare, sestre i vojnike. Umirao je, a i dalje je davao osmeh drugima.To je bio Dragomir Bojanić Gidra – legenda filma, ali pre svega čovek koji je voleo, davao i živeo punim plućima, ostavivši za sobom mnogo više od slavnih uloga. Ostavio je ljudskost.
