U današnjem članku, govorićemo o priči žene koja je odbila da prati ukorenjenu tradiciju i poslušala savet koji joj je promenio život.
- Njena iskustva ne samo da osvetljavaju nepravde koje su mnoge žene pretrpele, već podstiču i na razmišljanje o tome koliko je važno zauzeti se za svoja prava, bez obzira na pritiske porodice i sredine.
U Srbiji se često provlači ideja da žene treba da se odreknu nasledstva u korist svojih braće, pod izgovorom da će se one udati i „imati svoju kuću“. To nepisano pravilo generacijama se prenosi kroz porodične razgovore i tihe očekivanja. Tako je vaspitana i Slavica iz Jagodine – da ćuti, ne protivreči i ne uzima ono što „pripada“ bratu. Ipak, njena baka Slavka bila je glas razuma u moru tradicije, prenoseći joj važnu životnu lekciju koju nikada nije zaboravila.
Baka je iz ličnog iskustva znala koliko može da boli kada se žena odrekne svega u korist brata, a zauzvrat ne dobije ni poštovanje ni zahvalnost. Ona i njene sestre su sve prepustile muškarcima u porodici, da bi potom doživele ignorisanje i zaborav. Nisu bile dočekane s poštovanjem, niti su dobile deo sigurnosti koji bi im, po pravdi, pripao. Zato je baka Slavka savetovala unuku: “Uzmi svoj deo, jer ti pripada.”
Slavica je dugo verovala da njen brat Dragan nikada ne bi uradio ništa loše. Odrasli su deleći sve, od slatkiša do tajni. Roditelji su, međutim, učvršćivali tradicionalni obrazac govoreći joj da će muž da se stara o njoj i da sve treba ostaviti Draganu. Ćutala je, kao što su je učili. Ali kada je došao trenutak istine – ostavinska rasprava nakon smrti oca – setila se bakinog saveta i odlučila da ne ćuti.
- Kada je izgovorila rečenicu: „Imam pravo na svoj deo i ne odustajem,“ nastala je neprijatna tišina. Brat nije mogao da je pogleda, snaja ju je gledala s osudom, a okolina je komentarisala kao da je učinila nešto zlo. Osuđivali su je što je „uzela“ od muškog deteta, kao da njen život, njena deca, nisu jednako važni. Ipak, Slavica nije popustila.
Nakon dugih i iscrpljujućih razgovora, uspela je da dobije svoj deo nasledstva – deo zemlje i staru kuću na selu. Bratu je ostao stan u gradu. Iako je to bila njena zakonska i moralna prava, odnosi u porodici su se nepovratno promenili. Brat joj se više nikada nije javio. Taj prekid boli, ali Slavica kaže da bi ponovo postupila isto.
Danas, ta stara kuća na selu postala je njen mir. U njoj pravi zimnicu, uzgaja povrće, dočekuje unuke i decu. Nema luksuza, ali ima ono najvažnije – osećaj dostojanstva i samopoštovanja. Ona zna da joj niko ništa nije poklonio, sve što ima – uzela je jer joj pripada.
Iako joj brat više nije deo života, Slavica je pronašla svoj glas. Naučila je da žene moraju same da se izbore za ono što je njihovo. Jer, kada nemaš ništa, kako kaže, nemaš ni glas. Nemaš pravo da odlučuješ, da učestvuješ, da budeš ravnopravan. Zato sada savetuje sve žene – ne odričite se ničega što vam pripada. Ne zbog tvrdoglavosti ili osvete, već zbog toga da sutra ne živite u tišini i kajanju.
- Ova lekcija nije ostala samo na njoj. Naučila je i svoje ćerke da se bore za sebe, da razumeju koliko je važno biti finansijski obezbeđen i nezavisan. Sinu je jasno rekla – ako ikada pokuša da sestrama uskrati nasledstvo, lično će otići kod notara i napraviti testament koji će sve raspodeliti ravnopravno.
Na kraju, Slavica ne zaboravlja osobu koja ju je naučila da ne živi pognute glave – svoju baku. Svake nedelje pali joj sveću i zahvaljuje se u sebi. Te reči, koje su tada možda zvučale kao samo savet, postale su njen stub snage. Jer da nije bilo bake Slavke, možda bi i danas sedela u nečijoj tuđoj kući, gledala u pod i ćutala, dok se njen život rasipa među tuđim prioritetima.
U današnjem društvu, ovakve priče treba da podstaknu dijalog i promene. Pravo na nasledstvo nije pitanje pola, već pravde. Niti je žena manje vredna zato što se udaje, niti je muškarac automatski naslednik svega što ostane iza roditelja. Vreme je da se raskrste sa štetnim običajima koji više ne služe nikome – osim onima koji od njih imaju koristi.
