U današnjem članku donosi se priča žene koja, uprkos društvenim normama, odlučuje da sledi ono što oseća. Njena ispovest počinje bez zadrške: priznanje prijateljici da ima aferu s mnogo mlađim muškarcem izaziva osmeh, ali kada je otkrila da je razlika u godinama 15, taj osmeh se pretvorio u tišinu i nevericu.
To nije bio odgovor koji je očekivala, ali nije je iznenadio. Društvo je spremno da sudi, naročito kada se ne uklapamo u očekivanja, a naročito kada je reč o ženama koje prelaze određenu dobnu granicu.Ona je žena preko četrdeset, sa izgrađenom karijerom, prošlošću i sinom koji je skoro vršnjak njenog ljubavnog partnera. Ovo što oseća nije hir, nije igra, nije traženje mladosti u nečijim očima. To je prava, duboka povezanost koja se dogodila bez plana, kao oluja koja iznenada dođe i pomeri sve što je stajalo nepomično godinama. I upravo ta snaga osećanja je ono što je razoružalo sve njene racionalne odbrane.
- Njihov prvi susret bio je na profesionalnom događaju gde je ona držala predavanje. On je prišao, postavio promišljeno pitanje, i ostao prisutan u njenim mislima duže nego što bi iko očekivao. Bio je pažljiv, nenametljiv, sa iskrom u očima koja je probudila deo nje koji je dugo bio uspavan. Nije verovala da će nešto ozbiljno proizaći iz toga, ali komunikacija se nastavila, poruke su postajale sve ličnije, a osmesi sve iskreniji.
U njenim mislima vodila se borba između razuma i želje. Govori sebi da je odrasla, pametna, odgovorna žena. Ali u toj borbi, umesto straha, pojavilo se pitanje koje joj niko drugi nije postavio: “Da li si srećna?” I to pitanje ju je nateralo da pogleda istinu u oči – nije srećna kada se uklapa u norme koje su je učile da se povinuje, da ćuti, da bude senka.
Ona nije tražila mlađeg muškarca. Nije pokušavala da zadrži mladost. Pronašla je nekoga ko je u njoj probudio život, ko je nije gledao kroz godine i prošlost, već kroz ono što jeste – žena koja želi da bude voljena, viđena, shvaćena. A on to jeste – gleda je onako kako već dugo niko nije. Gleda je kao osobu, a ne kao zbirku godina i iskustava.
U tom odnosu nema predavanja, nema očekivanja, nema potrebe da se bude neko drugi. On prihvata njenu zrelost, voli njene misli, ne boji se njenih bora, ne pokušava da je menja. I to je ono što je najviše iznenađuje – koliko jednostavno i prirodno sve izgleda, koliko može biti lako kada se dvoje povežu bez pritiska i bez kalkulacija.
- Uprkos svemu, ona zna da ovaj odnos može biti prolazan. Ne zna gde vodi, ali zna gde je sada. A sada je – sreća. I nije joj više važno šta će reći okolina, niti kako će to neko protumačiti. Jer ovo nije tuđa priča – ovo je njena. I ona ne traži dozvolu da bude srećna. Ne duguje objašnjenja, niti traži razumevanje.
Rekla je sebi „da“. Ne zato što on ima manje godina, nego zato što više ne želi da živi u „ne“. Ne želi da se odriče svojih osećanja zarad tuđih pravila. Njen život nije glasanje. Ne duguje nikome pravdanje za to što voli. Ako je njeno srce odabralo, ona ima pravo da ga sasluša i prati.
Na kraju, postavlja pitanje koje odzvanja u svima nama: Zašto je ljubav starije žene i dalje tabu? Zašto se mora objašnjavati, opravdavati, skrivati? Kada će društvo prestati da meri ko ima pravo na ljubav, a ko ne? Kada će žene, bez obzira na godine, moći jednostavno da vole – slobodno, glasno, potpuno?
