U današnjem članku upoznaćemo priču iz jednog malog hercegovačkog sela blizu Bileće, koja otkriva duboku ljudsku snagu, žrtvu i istinsku odanost. Ovo nije obična bajka, već dirljivo svedočanstvo o tome kako život zna biti nepravdan, ali i kako sudbina ponekad može vratiti izgubljeno dostojanstvo.
Glavni junak ove priče je Jovica V., čovek koji nije birajući svoj put, izabrao da izdrži sve teškoće koje su mu pale na pleća.Jovica je bio jednostavan, tih i nenametljiv čovek, koji nikada nije imao velike snove, niti je stvorio svoju porodicu. Iako su mnogi govorili da „nema ni kučeta ni mačeta“, on je posedovao nešto dragoceno – ogromno srce i posvećenost bez premca. Kada su mu roditelji jedno za drugim doživeli moždani udar, život mu se u potpunosti promenio. Majka je ostala vezana za krevet, a otac nepokretan i zbunjen, često nije prepoznavao ni svoje bližnje. Jovica je bez razmišljanja žrtvovao sve – posao, prijatelje i svoj mir – da bi se brinuo o njima.
- Svakodnevno ih je kupao, hranio kašikom i presvlačio kao decu. Noću je bdio nad njihovim disanjem, a danju ih je vodio lekarima i davao terapije koje je pažljivo učio da primeni. Molio se samo da izdrži i nikada nije pokazao ni trunku žaljenja. Njegova tiha patnja i bezuslovna posvećenost postali su oličenje prave ljubavi i požrtvovanja.
Međutim, u isto vreme dok je Jovica davao sve od sebe, njegova rođena sestra je ostajala po strani. Godinama nije dolazila u porodičnu kuću, ali se pojavila u trenutku nasledstva, dok su roditelji bili nemoćni i bolesni. Iskoristivši njihovu starost i slabost, sestra je na prevaru prepisala kuću i imanje na sebe. Obrazlagala je svoju odluku rečima: „Pa šta će Jovici, on nema porodicu, ni kučeta ni mačeta. Ja imam decu, meni treba.“
Ono što je Jovica godinama održavao, čuvao i ulagao u to imanje, sada je pripalo osobi koja nije učestvovala u brizi i svakodnevnom životu porodice. Sve je ostalo u rukama onih koji nisu pokazali ni trunku empatije. Jovica je ostao bez ičega, čak i bez prava da ostane u kući u kojoj je odrastao i u kojoj su ga roditelji vaspitavali.
Nakon smrti roditelja, Jovica je živeo sam i bez ičega. Povučen je u staru pomoćnu zgradu na kraju sela, bez tekuće vode, grejući se zimi samo na stari šporet. Iako je mogao da se žali i da traži pravdu, on to nikada nije učinio. Njegove reči su bile iskrene i pune poštovanja prema roditeljima: „Oni su me rodili, oni su me podigli. Red je bio da im se odužim. A ko će ako neće svoje dete?“
- Sudbina, ipak, nije dozvolila da ova nepravda zauvek traje. Nakon nekoliko godina, sestrina deca su kuću koju su nasledili prodala, a novac potrošili. Sestra se razbolela, porodica joj se raspala, a sinovi su je napustili. Kuća je propala i zarasla u korov, ostavljajući iza sebe samo prazninu.
Sa druge strane, Jovica je u svojim mukama i skromnosti stekao poštovanje i divljenje svog kraja. Ljudi su mu donosili drva za ogrev i pomagali mu hranom, a lokalna crkva i opština su se potrudili da mu izgrade malu montažnu kuću na zemlji koju mu je poklonio prijatelj. Njegova dobrota i požrtvovanje nisu prošli nezapaženo.
Poseban dar dobio je i od jednog penzionisanog doktora, kome je nekada besplatno pomagao na imanju. Taj lekar mu je u testamentu ostavio malu, urednu kuću u okolini Trebinja. Danas Jovica živi u toj kući, sa psom kojeg je udomio, vernim saputnikom koji ne silazi sa njegovih stopala.
Priča o Jovici iz Bileće danas se prepričava kao simbol časti, žrtve i poštenja. On nije imao materijalno bogatstvo, ali je dao sve od sebe. Dok su drugi grabili i bježali od odgovornosti, Jovica je nosio terete koji nisu njegovi. Njegov primer pokazuje da prava vrednost ne leži u posedima, već u čistoj savesti i ljudskosti.
Kako sam Jovica kaže: „Možeš izgubiti kuću, pare, zemlju… ali ako izgubiš obraz – onda više nemaš ništa.“ Njegova priča ostaje večni podsetnik da dostojanstvo i poštenje uvek imaju svoju cenu i svoje mesto u svetu, čak i kada život deluje surov i nepravedan.
