U današnjem članku donosimo jedinstvenu i dirljivu priču o ljubavi, hrabrosti i ljudskosti koja je pobedila vreme mržnje i podele.
Merima i Dušan su par koji je uprkos svim okolnostima i razlikama u veri i nacionalnosti uspeo da izgradi snažan brak, koji traje već trideset godina. Njihova ljubavna priča započela je u najtežim vremenima – tokom rata u Bosni, kada su etničke i verske razlike često značile razliku između života i smrti.
- Godine 1992, Merima Buzimkić iz Bosanskog Grahova stigla je vojnim avionom iz Knina u Beograd. U tom trenutku rat u Bosni je bio u punom jeku, a život joj je bio prepun neizvesnosti. U Beograd je došla u potrazi za svojom tetkom koja je živela u Batajnici. Tada nije mogla ni da pretpostavi da će upravo tu upoznati čoveka sa kojim će provesti život.
Samo nekoliko dana nakon dolaska u Beograd, 22. oktobra, upoznala je Dušana. Već posle mesec dana viđanja, on ju je pozvao na svoju slavu. Došla je da pomogne njegovoj majci u pripremama, a taj trenutak je postao sudbonosan – Dušan ju je tada zaprosio. Bez obzira na to što nije znala šta se dešava s njenim roditeljima i da li su uopšte živi, Merima je pristala da ostane u Beogradu i uda se za njega.
Tokom naredne godine živeli su zajedno i radili, prikupljajući novac za svadbu. Kada su se venčali, osnovali su porodicu i dobili dvoje dece. Njihov brak nije bio lako prihvaćen u društvu gde su razlike između muslimana i pravoslavaca bile oštro naglašene, ali su Merima i Dušan ostali dosledni sebi i svojoj ljubavi. Njihova upornost i međusobna podrška pomogli su im da prevaziđu sve prepreke.
Nekoliko godina nakon venčanja, Merima je saznala da su joj roditelji živi. Tada im je poslala pismo u kojem ih je obavestila da se udala za Dušana i da ima decu. Nije znala kako će reagovati, ali je bila svesna da je njen život već izgrađen i da nema povratka. Njen otac Osman u početku nije bio oduševljen činjenicom da mu se ćerka udala za Srbina, ali se sve promenilo kada su upoznali Dušana. Shvatili su da je reč o čoveku koji voli i poštuje njihovu ćerku, a vrlo brzo su ga prihvatili kao svog.
- Porodica Buzimkić je kroz godine naučila da živi u duhu tolerancije. Osman danas u svojoj porodici ima čak tri različite veroispovesti – jedna ćerka se udala za Amerikanca i živi u Njujorku, druga je ostala u Bosni i udala se za muslimana, dok je Merima svoj život izgradila u Srbiji sa Dušanom. To bogatstvo različitosti postalo je njihova snaga, a ne prepreka.
Merima se priseća da se u Beogradu nikada nije susrela sa neprijatnostima zbog svoje vere. Ljudi su znali odakle dolazi i ko je, ali je, kako kaže, uvek bila poštovana. Čak ni u trenucima kada je razgovarala sa ljudima koji su u ratu izgubili voljene, nikada nije doživela uvrede ili predrasude.
Danas, trideset godina kasnije, Merima i Dušan zajedno obeležavaju i Božić, i Uskrs, kao i Bajram. Njihov dom odiše duhom razumevanja i ljubavi. Merima naglašava da joj je oduvek bilo važno kakav je neko čovek, a ne kojoj veri pripada. Vera i nacija za nju nisu merilo vrednosti, već ono što nosimo u srcu. U tom duhu je i vaspitavala svoje ćerke, učeći ih toleranciji, empatiji i prihvatanju različitosti.
Njihova priča podseća da ljubav zaista može da prevaziđe sve granice i da je moguće živeti u harmoniji, čak i kad sve oko vas deluje kao da pokušava da vas razdvoji. Merima i Dušan su dokaz da istinska povezanost među ljudima ne poznaje granice vere, nacije ili porekla. U vremenu kada su mnogi birali da mrze, oni su izabrali da vole – i ta odluka promenila im je život zauvek.
