U današnjem članku osvrćemo se na životnu priču Goce Lazarević, žene čiji je široki osmeh često bio maska za bol i tugu koje je nosila kroz detinjstvo i mladost.
Njeno odrastanje bilo je daleko od bezbrižnog, obeleženo teškim okolnostima, gubicima i borbom za toplinu doma i ljubavi.Još kao dete, Goca je iskusila surovost života. Njeni roditelji, u potrazi za boljim životom, otišli su da rade u inostranstvu, ostavljajući nju i brata kod rođaka. Međutim, ni taj privremeni smeštaj nije bio trajan, pa su deca na kraju ostala sama u kući na osami, uz starijeg čoveka koji nije mario za higijenu i koji nije pružao osećaj sigurnosti. Odsustvo roditeljske brige i ljubavi ostavili su dubok trag na Gocu, koja se već tada osećala napušteno.
- Najveći emotivni gubitak u detinjstvu bio je tragična smrt njene majke u saobraćajnoj nesreći. Iako je bila mala, Goca je bila svesna da je ostala bez majke, ali je godinama sanjala snove u kojima se ona vraća. Taj nedostatak majčinske ljubavi, kako sama kaže, ostavio je neizbrisiv trag u njenoj duši i oblikovao njen pogled na svet.
Nakon majčine smrti, njen otac je više puta ulazio u nove veze, ali ti pokušaji stvaranja porodice nisu doneli ništa dobro za Gocu i njenog brata. Žene s kojima se njen otac viđao bile su često grube i bez razumevanja za decu. U želji da pobegne iz tog okruženja, Goca je čak izmislila školu koja ne postoji, samo kako bi mogla da ode što dalje. Tako je, sa svega 15 godina, stigla u Beograd – grad nade, ali i novih izazova.
U Beogradu je najpre boravila kod porodice svoje maćehe, ali ni tu nije našla mir. Porodični sin, vođen ljubomorom, svakodnevno ju je fizički zlostavljao. Kada je konačno imala snage da mu uzvrati, dobila je poruku da je neželjena. Spakovala je nekoliko stvari u kartonsku kutiju i krenula da traži tetku, znajući samo da radi u nekom bifeu kod Liona. Iako izgubljena u velikom gradu, nije odustala dok je nije pronašla.
- Uprkos svim preprekama, Goca je pronašla svoj put. Iako povređena i ranjena iznutra, uspela je da izgradi impresivnu muzičku karijeru. Njena najveća ljubav i profesionalni uzlet vezuju se za Milutina Popovića Zahara, poznatog kompozitora. Njihov brak je trajao 16 godina, a upravo on joj je pisao pesme koje su je proslavile, uključujući i “Vidovdan”, iako je pesma prvobitno bila namenjena drugoj pevačici.
Međutim, i ta ljubavna priča imala je kraj. Goca je istakla da su njihove razlike, koje su u početku bile privlačne, vremenom postale izvor konflikata. U nedostatku kompromisa, ljubav se pretvorila u zamor i na kraju se ugasila. U njihovoj vezi, kako sama priznaje, bilo je svega – ljubavi, podrške, ali i velikih neslaganja. Zahar nije podržavao njenu pevačku karijeru u meri u kojoj je ona želela da je razvija. Nije mu prijalo njeno odsustvo, putovanja, pa čak ni slava, a ni novac joj nije zamerao jer mu materijalno nije bilo važno.
Nakon Zahara, u Gocin život je ušao muškarac kog je zvala svojom drugom najvećom ljubavi. Njegovo ime bilo je Branimir, i njihova veza je trajala 14 godina. Iako je ljubav bila snažna, Goca je svesno odlučila da se ne uda ponovo. Nije želela da deca iz prethodnih brakova prolaze kroz nove emocionalne lomove. Branimir je ostao poseban deo njenog života, čovek koji je voleo i razumeo, ali koji je prerano otišao.
Goca Lazarević danas stoji kao simbol izdržljivosti i unutrašnje snage. Njena priča nije samo niz tragedija i gubitaka – to je i priča o borbi, opstanku i veri u sebe. Uprkos svemu, uspela je da pronađe svoj glas – i doslovno i metaforički – i da ga podeli sa svetom kroz muziku koja je dotakla mnoge.
Iza njenog toplog osmeha i dalje se kriju sećanja koja bole, ali i snaga žene koja je preživela, sazrela i uspela. Njen život pokazuje koliko su unutrašnja borba i istrajnost moćno oružje u rukama onih koji se ne predaju.
