U današnjem članku donosi se priča o ženi po imenu Tomana, penzionerki iz Zagreba, majci troje dece i ponosnoj baki, koja je ceo svoj radni vek provela kao knjigovođa, zamišljajući da će njene zrele godine doneti mir i spokoj.
- Umesto toga, život ju je doveo u situaciju koju nikada nije mogla da zamisli. Njena sećanja obojena su teškim trenucima i borbom za goli opstanak, a njena emotivna snaga je ono što ovu priču čini izuzetnom.
Tomana priznaje da joj brak nikada nije doneo sreću. Godinama je trpela nasilje i ćutke podnosila bol. Tek 1998. godine skupila je hrabrost da zatraži razvod, svesna da je to jedini način da sebi i svojoj deci pruži priliku za novi početak. Period nakon toga bio je pun neizvesnosti. Ona i njena deca postali su podstanari, često su menjali stanove, a pronalaženje stabilnog posla bilo je gotovo nemoguće. Finansijske brige su bile svakodnevica, ali se nikada nije predala.
Iako je svakodnevno vodila borbu sa računima i osnovnim potrebama, uspela je da decu izvede na pravi put. Završili su školovanje, a kada se pojavilo nasledstvo, konačno su mogli da kupe svoj dom. Taj trenutak je za nju bio kao izlazak na svetlost posle dugog mraka. Vremenom su došle i svadbe njene dece, a u njenom srcu rađala se nada da će nakon svih patnji doći dani sreće i zajedništva.
Međutim, život je ponovo pokazao svoje drugo lice. Stariji sin, koji je nekada bio najviše vezan za nju, iznenada se distancirao nakon braka. Jednog dana poslao joj je samo kratku poruku: „Briši moj broj“. Bez objašnjenja, bez razgovora, bez oproštaja. Taj trenutak za nju je bio poput hladnog tuša. Osetila je da joj se srce lomi, ali iz ljubavi prema sinu odlučila je da ga pusti, verujući da možda tako pronalazi svoju sreću.
- Kao da to nije bilo dovoljno, stigao je novi udarac. Mlađi sin je prošao kroz razvod i zatražio njenu pomoć kada je kupovao stan. Tomana je tada odlučila da mu da svu svoju štednju za penziju. Imala je za sebe jedva stotinak evra, ali osećala je neizmernu sreću što može da pomogne sopstvenom detetu. Nije žalila ni za jednim dinarom, jer je verovala u Boga i nadala se da čini dobro delo koje će im svima doneti mir.
- Ali ubrzo je i taj odnos pukao. Nakon jedne, kako ona kaže, sitne nesuglasice, mlađi sin je prekinuo kontakt i zabranio joj da kroči u njegov dom. To ju je zabolelo više nego što reči mogu opisati. Osećala je da gubi deo sebe, ali je ćutala i nastavila da se moli za njega. Na kraju je i ćerka, emotivno iscrpljena sukobima između braće, odlučila da prekine svaki kontakt sa majkom. Tomana je ostala sama, u kući koju je nekada punila dečja graja, a sada ju je ispunjavala samo tišina.
Danas Tomana živi skromno, od svoje penzije, i kaže da ne bi tražila ni najmanju pomoć od svoje dece. „Radije ću umreti od gladi u hladnoj kući nego da ih molim“, izgovara tiho, ali čvrsto, dok u sebi krije ponos što je sve sama izdržala. Svakodnevno se moli za njih, da im život bude lakši, da pronađu sreću, da ih Bog čuva. Njena priča svedoči o snazi majčinske ljubavi koja ne prestaje, čak ni kada deca zaborave koliko su joj značila.
Posle izvesnog vremena skupila je hrabrost i odlučila da svojoj ćerki napiše pismo. U njemu im se zahvalila na svemu što su joj nekada pružili, ali je iskreno napisala da je njeno srce slomljeno. Dodala je i rečenicu koja ih je prodrmala: „Ostaće sanduk posle moje smrti.“ Ta rečenica, puna tuge i gorčine, učinila je da se stvari iznenada promene.
Već sledećeg dana njena deca su počela da dolaze jedno po jedno. Nisu došli iz ljubavi, već iz interesa, da provere šta bi mogli da naslede i šta je ostalo iza majke koju su napustili. Tomana je tada shvatila da, uprkos svemu, u njenom srcu još uvek ima mesta za oproštaj, ali i da su njene godine ispunjene tugom koju niko ne može da izbriše. Njena priča ostaje opomena o tome koliko su odnosi u porodici krhki i koliko je ponekad teško pronaći pravu meru između ljubavi, žrtve i poštovanja
