Ponekad ljudi žive onako kako moraju, au dubini duše im se sve ugasilo i vape da ih netko toplo pogleda, sasluša, razumije. Tako je bilo i sa Zorom iz Srbije, kćerka je mislila da ima blizak odnos s majkom, ali je godinama nije pogledala u oči.
Razrada
Zora je preminula jednog leta u svom stanu. Njena ćerka, koja je bila daleko i uživala u velikim obavezama, angažovala je komšinicu da se pobrine za nju. Komšinica je, naravno, imala ključ i bila je odgovorna za pronalaženje Zorinog tela, što je ona i učinila sledećeg jutra. Bilo je to teško, ali život je morao da ide dalje.
Za sve detalje oko Zorine sahrane bila je zadužena ćerka, koja je bila vrlo pažljiva i željna da ništa ne propusti. Ipak, jedina stvar koja joj nije dozvolila da sve bude u potpunosti savršeno bila je dilema oko toga šta da obuče svojoj majci. Na kraju je odlučila da to ostavi za večer kada stigne i otvori majčine ormare. Želela je da se seti majke onakve kakva je bila, da joj obuče nešto u čemu je bila srećna.
Kada je otvorila ormar, doživela je snažan emocionalni udar. Uočila je da su Zorine haljine, koje su bile prelepe i šarene u prošlim godinama, postale sve jednostavnije, tamnije i smirenije kako su godine prolazile. Haljine su postajale jednostavnije, boje su nestajale, a krojevi su postajali gotovo banalni, kao da je vreme uzimalo svoje, a Zora s njim.
Zadnja haljina koju je odlučila da obuje svojoj majci bila je simbol Zorine erupcije sreće, iz 1980-ih. To je bila haljina koju je Zora kupila spontano jednog dana, puna radosti zbog svog impulsivnog izbora. To je bio trenutak kada su se svi smeštali u tu radost koju je Zora prenosila. To je bio Zorin karakter.
Nakon toga je otišla do kapele da se poslednji put oprosti. Međutim, pred njom je stajala potpuno drugačija žena. Telo njene majke bilo je promenjeno, njeno lice je bilo oštro, bez osmeha i punih usana. Tada je počela da viče, tražeći odgovore, ali svi su je uveravali da je to potpuno normalno, da je smrt zaista promenila ljude. No, ona nije mogla da shvati zašto je majčino lice postalo potpuno neprepoznatljivo.
Preokret
Međutim, iznenađenja tu nisu stala. U trenutku kada je napustila kapelu i vratila se kući, telefon je zazvonio. Na drugoj strani je bio drhtavi glas iz kapele, koji je izgovorio nešto što nije moglo da se objasni. Haljina koju je Zora nosila pretvorila se u prah čim je neko dotakao telo. Ćerka je bila u šoku, a njena potraga za odgovorima tek je počela.
Pozvala je stručnjaka iz evropskog medicinskog instituta, koji je brzo stigao, istražio slučaj i saopštio šokantnu vest: Zora je bila mrtva već 20 godina! Ćerka nije mogla da veruje, jer je pre samo nekoliko dana razgovarala sa njom i viđala je. Kako je moguće da njena majka nije bila živa? Kako su svi njeni susreti sa njom bili obmana? Lekar joj je objasnio da su analizama dokazali da je majka bila mrtva, a njeno telo je jednostavno “nastavilo” život sve do trenutka kada je konačno postalo vidljivo.
Ova informacija šokirala je ćerku, ali i dala joj još više razloga za potragu za odgovorima. Odlučila je da se otisne na put u Indiju, gde su ljudi tradicionalno posvećeni duhovnim pitanjima i rešavanju nesreća koje dolaze izvan običnog sveta. Tamo je naišla na neobičnu ženu koja joj je pomogla da shvati nešto za šta nije bila spremna.
Zaključak
Kroz razgovor sa ženom u Indiji, ćerka je konačno shvatila da je njena majka umrla pre 20 godina, ali da je njena duša nastavila postojati. Nisu je ubile godine, niti fizičke promene, već je njenu dušu “ubio” trenutak kada su je svi prestali videti kroz osmeh. To je bio trenutak kada su svi prestali da je doživljavaju kao izvor radosti, kada je život postao teži, a njeni osmesi su nestali iz života onih koji su je voljeli.
Žena u Indiji je jasno rekla: “Osmeh ste joj ukrali. I to je trenutak kada je umrla. Niste ni primetili.” Ova izjava ostala je duboko urezana u njenu svest, jer je sada shvatila da je smrt njene majke bila mnogo dublja nego što je ikada mogla da pretpostavi. Zora je preminula, ali je živela i dalje, toliko dugo dok su ljudi, njeni voljeni, mogli da se setite njenog osmeha.
