Ljudi kažu da vrijeme liječi sve. Ali kada ti srce ostane bez one polovice s kojom si proveo cijeli život, ni vrijeme ni riječi ne znače mnogo. Onda dođe dan kada shvatiš – nije te tuga slomila, već to što si zaboravio pogledati oko sebe i vidjeti koliko ljubavi još ima na svijetu. Ova priča govori upravo o tome – o jednom čovjeku, jednoj izgubljenoj ljubavi i kako se unatoč svemu ponovno naučio smijati.
Međutim, najteži trenuci nisu bili oni koje sam očekivao. Nisu to bili praznici, godišnjice ili usamljenost pred televizorom. Najbolniji trenuci bili su oni obični i svakodnevni – stariji parovi koji se drže za ruke u parku, nježni pogledi između supružnika dok biraju voće na pijaci. Ti prizori nisu samo dirali moje srce – razbijali su me. I to nije bila tuga. Bilo je to bijes. Ljubomora, gorčina, pa čak i mržnja prema svima koji su imali ono što sam ja izgubio.
Jednog dana, dok sam gledao nasmijane ljude oko sebe, osećao sam kako mi ruke grče u šake. Srce mi je udaralo u ritmu bijesa, a suze su počele da teku. Ali nisu to bile suze olakšanja. Bile su to suze poraza, nemoći, bijesa prema životu. Tada sam se setio nečega što sam godinama govorio svojoj djeci: „Promeni ugao gledanja, promenićeš sve.” I zapitao se – mogu li i sam primeniti ovu strategiju?
S tom mišlju, odlučio sam da posetim manastir. Otišao sam tražeći mir, želeći da razgovaram sa nekim ko bi me razumeo i dao mi odgovor. Svešteniku sam priznao sve svoje emocije – bijes, strah od samoće, krivicu što ne mogu biti snažan pred djecom. Njegove reči bile su jednostavne, ali su me duboko dirnule:
“Ti ne živiš danas. Ti živiš u sutra koje te plaši i juče koje ti više ne pripada. Počni dan sa zahvalnošću. Zahvali se što si imao ljubav. I gledaj sadašnjost očima zahvalnog čoveka, a ne izgubljenog muža.”
Prvi koraci ka iscjeljenju
Te reči su mi ušle u srce. Počeo sam da ih primenjujem. Svako jutro, započinjao sam dan zahvalnošću što sam još uvek tu, što se budim i setim ljubavi koju sam imao. Svake noći, zahvaljivao sam što sam još uvek sposoban da volim, makar na drugačiji način. Iako nije bilo lako, bilo je to prvi korak ka miru.
Nekoliko dana kasnije, video sam stariji par, ponovo. I ovog puta – nije me zaboljelo. Naprotiv, nasmešio sam se. Prišao sam im i rekao: „Divno je videti koliko se volite.“ Ovaj susret je za mene bio preobrazba. Njihov osmeh postao je moj lek. Shvatio sam – ako ne mogu da živim svoju ljubav, mogu da je prepoznam u drugima. Ljubav nije samo nešto što smo delili mi, ona je prisutna svuda.
Od tada, moj dan je dobio novi smisao. Razvijao sam mali ritual da prepoznam, pohvalim i podelim trenutke ljubavi koje primetim oko sebe. Bio to osmijeh na semaforu, stisak ruke na klupi, ili nežan pogled – svaki put kada to uradim, osećam kako u meni raste mir. Kao da komadić moje supruge prolazi kroz mene, ostavljajući trag nježnosti i tihe radosti.
Zaključak: Ljubav ne prestaje, ona se transformiše
Gubitak voljene osobe menja nas do same srži. Naučio sam da ljubav ne prestaje smrću. Ona se samo menja. Prelazi iz prisustva u sećanje, iz fizičkog oblika u gest, osmeh, pogled. I najvažnija stvar koju sam shvatio je da život možemo živeti uprkos boli. Da život, i dalje, može biti ispunjen ljubavlju, samo u novom obliku.
Danas ne tražim savršenstvo. Ne sanjam o tome da ću imati nekoga ko će me brinuti kad ostarim. Moj san je da svaki dan osetim makar delić ljubavi, čak i kroz nepoznate ljude. Jer, ako sam je nekada imao – imam je i sada, samo na drugačiji način. I zato, kada vidite ljubav, recite to naglas. Možda će to nekome biti ono što će mu spasiti dušu, baš kao što je to meni pomoglo
