U današnjem članku govorićemo o tome kako porodične svađe utiču na decu, oslanjajući se na uvide i razmišljanja Vladete Jerotića, uglednog srpskog neuropsihijatra i pisca, koji je tokom života dublje analizirao odnos između roditelja i dece, posebno u kontekstu emocionalnog razvoja, vaspitanja i porodične dinamike.
Njegova razmišljanja i danas osvetljavaju koliko su prvi kontakti sa svetom, kroz porodicu, presudni za emocionalno zdravlje.Prema Jerotiću, kada su svađe u porodici učestale i burne, one ostavljaju dugoročne psihološke posledice na decu. Deca u ranom uzrastu, kada se njihova ličnost tek razvija, izuzetno su osetljiva na tenzije i disharmoniju među roditeljima. I dok se odrasli često zavaravaju mišlju da deca ne razumeju šta se dešava, istina je da čak i beba može da oseti promene u emocionalnoj atmosferi doma. Tada, nesvesno, dete gradi slike o ljubavi, sigurnosti, odnosima i sebi samom.
- Profesor Jerotić je pravio razliku između različitih pristupa vaspitanju, upozoravajući da su i preterana strogoća i razmaženost štetne, ali da strogoća može ostaviti dublje ožiljke. Kada se dete vaspitava kroz strah, ono stvara osećaj inferiornosti, razvija anksioznost, i u život ulazi sa nesigurnošću. S druge strane, dete koje je previše razmaženo, iako može imati probleme u kontaktu sa stvarnošću, ipak ima veću šansu da se kasnije koriguje. Suština nije u autoritetu bez topline, već u balansu između disciplina i razumevanja.
Bitno je, kako Jerotić kaže, razlikovati prepisku od destruktivne svađe. Prepirke su prirodni deo svakog odnosa, one mogu biti pokazatelj bliskosti i iskrene razmene mišljenja. U njima još uvek ima prostora za dijalog i ljubav. Međutim, kada razgovori prerastu u bes, uvrede i odbacivanje, takve svađe razaraju i vezu među roditeljima, i osećaj sigurnosti kod deteta. Dete koje svedoči takvim scenama često razvija dubok strah i nesigurnost, a u odraslom dobu, može nesvesno ponavljati iste obrasce.
Iskustvo iz detinjstva se, prema Jerotiću, duboko utiskuje u emocionalno pamćenje. On navodi primere mladih koji su za svoje kasnije psihičke probleme često optuživali roditelje – i to s pravom. U njegovoj dugogodišnjoj psihijatrijskoj praksi video je kako deca, iako mala i zaigrana, upijaju svaku emociju, ton glasa, svaku uvredu i napetost. Kasnije, ta deca mogu razviti strah od konflikta, ali i postati sklona agresivnim reakcijama, kao posledici neosvešćenih trauma.
- Posebno upečatljive su priče koje je Jerotić podelio o nesvesnom prenošenju trauma. Na primer, žena koja je odrasla sa nasilnim ocem, kasnije je nesvesno izabrala partnera sličnog njemu. Iako je u početku delovao drugačije, vremenom je ispoljio iste obrasce ponašanja. Slično tome, muškarac koji je u detinjstvu pokušavao da zaštiti majku od očevih ispada, kasnije je i sam postao nasilan roditelj. Ovi primeri osvetljavaju kako neobrađeni bol iz detinjstva može postati deo sopstvenog ponašanja – ukoliko se ne prepozna i ne razreši.
Kada se osvrnuo na fizičko kažnjavanje dece, Jerotić je bio jasan – ono može ostaviti neizbrisive tragove. Batine, naročito kad su rezultat roditeljskog besa ili nepravde, mogu stvoriti osećaj da ljubav boli, da autoritet znači nasilje, i da se emocije moraju potiskivati. Deca koja rastu uz ovakvo iskustvo često biraju partnere koji ih ponovo uvode u taj začarani krug nasilja, ili postaju izuzetno osetljiva na bilo kakvu kritiku.
Važno je napraviti razliku između poslušnosti i pokornosti. Poslušnost koja dolazi iz ljubavi i poštovanja je zdrava, ali pokornost iz straha je opasna. Jerotić ističe da roditelji ponekad pogrešno veruju da je mirno i ćutljivo dete „dobro dete“. Međutim, prava emocionalna zrelost se razvija i kroz sukob, kroz izražavanje mišljenja i čak povremenu pobunu. Dete treba ohrabriti da misli svojom glavom.
Na kraju, ono na čemu je Jerotić uvek insistirao jeste da ne postoji univerzalna formula za vaspitanje. Svako dete je jedinstveno, sa sopstvenim temperamentom, potrebama i darovima. Roditelji su tu da prepoznaju to jedinstvo, a ne da ga ukalupljuju. Čak i među braćom i sestrama postoje razlike koje zahtevaju različite pristupe.
Zajednički imenilac svega jeste ljubav, ali ne samo emotivna, već ona koja uključuje i odgovornost, strpljenje, zrelost i samospoznaju. Jerotić nas je učio da vaspitanje nije samo niz pravila, već proces u kojem roditelj odrasta zajedno sa detetom. Jer tek kroz sopstveno sazrevanje možemo drugom biti pravi uzor.
