U današnjem članku donosimo jedinstvenu životnu priču žene koja je, iako naizgled krhka, u sebi nosila snagu da preživi ono što mnogi ne bi mogli. Elvira Jovanović do svoje 31. godine prošla je kroz iskustva koja su je testirala na svim nivoima.
Ipak, iz svega je izašla sa uvjerenjem da nema životne boli koja se ne može preživjeti, niti tuge iza koje ne postoji nastavak. Njena ispovest protkana je snažnim emocijama, zabranjenom ljubavlju, bolnim gubitkom, ali i nečim uzvišenim – nadom i ljubavlju koja nadživljava smrt.
- Imala je samo 18 godina kada je zbog ljubavi napustila rodni grad Berane i preselila se u Majdanpek. Iza te odluke stajala je snažna emocija prema Slobodanu, muškarcu iz druge vere, što je u to vreme izazivalo tenzije i u njenoj i u njegovoj porodici. Ipak, njihova veza bila je toliko snažna da su se uprkos svemu odlučili na zajednički život.
Ljubavna priča Elvire i Slobodana započela je na gotovo filmski način. Nakon pobede na takmičenju za Mis plaže, Elvira odlazi u Bar na slavlje. Tamo na plaži susreće Slobodana – muškarca zelenih očiju, koji ju je na prvi pogled očarao. Bio je to trenutak prepoznavanja, ona vrsta susreta koja se pamti zauvek. Već sledeći dan ponovo su se sreli, a tada je on zatražio njen broj telefona. Taj jednostavan čin bio je početak njihove snažne, iako komplikovane, ljubavne priče.
S obzirom na to da dolazi iz tradicionalne muslimanske porodice, komunikacija sa Slobodanom u početku nije bila jednostavna. Njen otac nije bio naklonjen toj vezi, ali Slobodanova odlučnost i upornost brzo su je osvojile. Kada je došao u Berane da je vidi, Elvira je shvatila da je spremna da napusti sve zbog njega. Već krajem avgusta 1994. godine preselila se u Majdanpek, vođena isključivo glasom srca.
Tokom narednih godina njihova ljubav je cvetala. Dobijaju sina Denisa, a zatim i Veselina. Slobodan je želeo i treće dete, devojčicu. Elvira ostaje trudna 2007. godine, ali sreću ubrzo zameni nezamisliva tragedija. Samo tri dana nakon što su saznali za trudnoću, Slobodan iznenada umire. Bio je zdrav, aktivan, uspešan – profesor, fudbalski sudija, predsednik opštine i humanitarac. Tog dana je otišao na trening i više se nije vratio.
- U trenutku kada je saznala za tragediju, Elvira je bila trudna i majka dvoje male dece. Sa strepnjom i bolom otišla je na stadion gde je njen muž preminuo. Njene reči “Pa, doktore, da li je on mrtav?” i tiha potvrda lekara – “Srce nije izdržalo”, ostali su zauvek urezani u njenoj svesti. Samo nekoliko sati kasnije, morala je svojim sinovima saopštiti da njihov otac više nije među živima. Denis, tada desetogodišnjak, bio je prvi koji je postavio pitanje, a odgovor njegove majke – tiho i slomljeno “Tata je umro”, otvorio je vrata neizmernoj dečijoj tuzi.
I pored sve boli, Elvira se nije predala. Sa ogromnom snagom i dostojanstvom iznela je trudnoću do kraja i rodila devojčicu 13. novembra. U njenim malim očima prepoznavala je Slobodanovu želju, njegovu radost, njegov nedosanjani san. Denis je predložio da beba nosi ime svog oca – Slobodana. Tako je ljubav preživela smrt.
Kroz godine koje su usledile, Elvira je izgradila život za svoju decu i postala oličenje posvećenosti. Nije se više udavala. U svom domu neguje i muslimanske i hrišćanske običaje, jer veruje da vera treba da spaja, a ne razdvaja. Njena deca su njena najveća pobeda – Denis je postao međunarodno priznati model, Veselin stabilan radnik u jednoj firmi, a Slobodana pohađa srednju školu u Beogradu.
Elviri su u najtežim trenucima pomagali njeni najbliži – majka Munevera, pokojni otac Šefko, i tetka Mirsada, koju i danas opisuje kao stub svoje emocionalne snage. Njena priča nije samo priča o gubitku, već i o nepokolebljivoj snazi ljubavi, majčinstva i nade.
Elvira Jovanović ostaje simbol žene koja je znala kako da voli, kako da preboli, i kako da prenese tu ljubav dalje – svojoj deci, kroz svakodnevicu, kroz običaje i sećanja. Njena priča nas uči da, iako život zna da bude surov, ljubav nikada ne umire.
