U današnjem članku prepričavamo jednu od najpotresnijih ljubavnih priča sa prostora bivše Jugoslavije priču o Sonji Savić i Vlajku Laliću, prožetu mladalačkom strašću, tragičnom sudbinom i dugotrajnim bolom.
Veza između mlade glumice i talentovanog muzičara započela je u doba kada je Sonja imala tek 15 godina. Uprkos njenim godinama i očiglednim razlikama između njih, njihova povezanost je vrlo brzo prerasla u duboku emotivnu vezu. Vlajko Lalić, cenjeni džez umetnik, uneo je u njen život osećaj duhovne uzvišenosti i iskrene ljubavi. Kako je Sonja kasnije govorila, njihova veza nije bila površna, već duhovno ukorenjena i emotivno snažna, nešto što je duboko oblikovalo sve njene kasnije odnose.
- Njih dvoje su živeli zajedno, delili svakodnevicu, snove i planove. Sanjali su o braku, porodici i zajedničkom životu. Za Sonju, Vlajko je bio ljubav njenog života, stub stabilnosti i emotivne sigurnosti. Bila je uverena da će zauvek ostati uz njega. Taj osećaj trajnosti i pripadnosti bio je temelj njihove veze.
Nažalost, njihova sreća bila je kratkog veka. Godine 1990, dok je jedrio na moru između Venecije i Rovinja, Vlajko je izgubio život u brodolomu. Imao je samo 33 godine kada se tragedija dogodila. Vest o njegovoj smrti slomila je Sonju. Imala je tada 29 godina, i kako je kasnije govorila, od tog trenutka smatrala se udovicom. To nije bila puka metafora – to je bila njena istina. Ovaj gubitak ostavio je duboku prazninu u njenoj duši i zauvek je promenio tok njenog života.
Nakon tragedije, Sonjin život počeo je da poprima sve mračnije tonove. Nekada vesela i puna energije, povukla se u sebe, odbijajući da zaboravi čoveka kog je volela više od života. Taj bol je, prema mišljenju mnogih, bio okidač za niz ličnih i profesionalnih problema koji su usledili. Počela je da se udaljava od javnosti, retko se pojavljivala u medijima, a njena umetnička aktivnost sve više je bila protkana ličnom tugom i izolacijom.
Sonja nikada nije skrivala da konzumira marihuanu, ali je uvek negirala upotrebu težih narkotika. Međutim, njen fizički i psihički izgled tokom godina ukazivao je na to da je borba sa zavisnošću postajala sve teža. Iako je nekada bila simbol jedne epohe i boemski idol mladih, sve češće se povlačila u sopstveni svet, obeležen uspomenama i tugom.
- Njena smrt šokirala je celu bivšu Jugoslaviju. Pronađena je mrtva u svom stanu, na prljavom dušeku koji je bio jedini komad nameštaja u prostoru. Oko nje su bile rasute igle, što je ostavilo malo sumnje u to koliko je duboko potonula. Nije bilo pompe, nije bilo oproštaja kakav priliči velikim umetnicima. Čak ni kolege nisu došle na njenu sahranu, što dodatno osvetljava težinu njene kasnije usamljenosti.
Priča o Sonji Savić i Vlajku Laliću nije samo priča o ljubavi. To je i priča o gubitku, umetničkoj duši koja nije mogla da se izbori sa tugom, i svetu koji često zaboravi one koje je nekada slavio. Njena emocija je ostala zarobljena u vremenu, a život posle Vlajka za nju je bio tek senka onoga što je nekada bilo. Njihova priča ostaje kao snažan podsetnik da istinska ljubav ne umire lako, ali i da bol, kada je neizlečena, može da uništi i ono najlepše u čoveku.
U toj potresnoj simfoniji emocija i tuge, Sonja Savić ostaje simbol tragične umetnice – žene koja je istinski volela, ali nikada nije pronašla put nazad ka svetlosti.
