U današnjem članku osvrnućemo se na priču o čoveku čija je lepota, harizma i unutrašnja snaga ostavila neizbrisiv trag u kolektivnom pamćenju bivše Jugoslavije.
U vremenu kada su javne ličnosti često bivale slavljenje po izgledu i stilu, jedan muškarac izdvojio se kao oličenje muške lepote i dostojanstva — Predrag Vitas, novinar i urednik koji je svojim prisustvom plenio i srca i poštovanje ljudi oko sebe.
- Predrag Vitas je bio cenjeni novinar i urednik Informativnog programa Televizije Beograd, a uz to i jedan od onih retkih ljudi o kojima su svi govorili sa iskrenim divljenjem. Njegova spoljašnja pojava često je opisivana gotovo mitski: plave oči, visina blizu dva metra, skladna građa i smirena, dostojanstvena pojava. Ali ono što ga je izdvajalo još više bila je njegova unutrašnja lepota — blagost, plemenitost i neiscrpna emocionalna snaga.
Njegova supruga, poznata novinarka Vesna de Vinča, s velikim poštovanjem i ljubavlju je govorila o njemu. Za nju, on nije bio samo suprug, već i saputnik u pravom smislu te reči. Govorila je da je njihov brak bio prožet strasti, stvaranjem, osloncem i međusobnim poverenjem koje se retko sreće. Opisivala ga je kao čoveka bez poroka, bez sklonosti ka kafani ili alkoholu — jednostavno, bio je uzor i partner kakav se samo može poželeti.
Vesna je s posebnom emocijom isticala da je Vitas bio vitez i gospodin, uvek uzvišen u ponašanju, čak i u vremenima kada su društvene norme bile drugačije. Njihov odnos bio je snažan i nežan istovremeno, pun podrške i smeha. Kada je Predrag Vitas iznenada preminuo 1998. godine, njegov odlazak bio je ogroman gubitak, kako za nju, tako i za mnoge koji su ga poznavali. Vesna je izjavila da je doslovno pala u nesvest na njegovoj sahrani, a bol koji je tada osetila ostao je prisutan i decenijama kasnije.
Od trenutka njegove smrti, Vesna je odlučila da nositi crninu postane izraz njenog poštovanja, tuge i lične transformacije. Prošlo je više od dve decenije otkako ga nema, ali ona je i dalje verna toj boji, simbolično pokazujući da neke ljubavi ostaju večne. Kako je sama rekla — svoju sudbinu pretvorila je u stil.
- U svojim sećanjima, ona ne govori samo o njegovom izgledu, iako ne propušta da pomene kako je bio građen poput antičkog boga — apolonski, sa savršenim crtama i držanjem. Ali naglasak stavlja upravo na njegov karakter, jer, kako kaže, najlepši je bio iznutra. Njegova blagost, toplina i mir kojim je zračio, ostavili su neizbrisiv trag u njenom životu.
Ono što Predraga Vitasa čini jedinstvenim jeste činjenica da njegova veličina nije bila samo u profesiji i karijeri, već i u tome kakav je bio kao čovek. Kolege su ga poštovale, publika volela, a oni koji su ga lično znali – nisu ga nikada zaboravili. Bio je oličenje onoga što se u narodu zove pravim muškarcem: stamen, nežan, odgovoran, posvećen i uvek dostojanstven.
Njegov životni put, iako tragično prekinut prerano, ostavio je dubok trag. U vremenu kada se često vrednuje samo spoljašnji izgled, priča o Predragu Vitasu nas podseća da je prava lepota u spoju spoljašnje pojave i unutrašnje plemenitosti. Upravo zato je njegova slika i dalje živa u sećanjima, ne kao fikcija idealnog muškarca, već kao stvarna osoba koju su mnogi voleli i poštovali.U tišini, bez pompe i senzacionalizma, ostao je upamćen kao jedan od najlepših i najplemenitijih ljudi svog vremena. A njegova priča je dokaz da istinska vrednost ne bledi ni posle mnogo godina.
