U današnjem članku donosi se dirljiva priča o Goranu Raičeviću, vrhunskom atletičaru i heroju, čiji je život prerano prekinut tokom tragičnih događaja na Kosovu 1999. godine.
Njegovo ime ostalo je duboko urezano kako u svetu sporta, tako i u kolektivnom pamćenju naroda, jer je na najuzvišeniji način pokazao kako izgleda prava ljubav prema otadžbini.Goran Raičević, poznat i kao Rajko, bio je izuzetno uspešan sportista. Njegova karijera bila je prožeta medaljama, rekordima i nebrojenim uspesima koji su donosili ponos njegovoj zemlji. Rođen 26. juna 1963. godine u Kruševcu, a detinjstvo je proveo u selu Strojinci, u opštini Brus. Atletikom se počeo baviti već u petom razredu osnovne škole, učestvujući na krosu “Politike”, koji će kasnije šest puta osvojiti, čak pet puta uzastopno – što je ostalo zabeleženo kao rekord.
- Karijeru je gradio kroz nastupe za prestižne klubove poput Crvene zvezde, Partizana, Soko Vrbasa i Brusa, ostvarujući pobede na mnogim takmičenjima. Bio je višestruki prvak Balkana, dominirao na uličnim trkama u periodu od 1980. do 1984. godine, a čak pet puta je pobedio i na „Belom krosu“. Pored sporta, završio je i agronomiju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, pokazujući tako posvećenost i obrazovanju.
Međutim, godine 1999, sve se menja. U trenutku kada je trebao da otputuje u Grčku na međunarodni maraton i predstavlja Srbiju, Goran je doneo odluku koja je iz korena promenila njegov život – odlučio je da ne ide na takmičenje, iako je kao profesionalni sportista imao pravo da izbegne vojnu obavezu. Umesto toga, obukao je uniformu i pridružio se borbi za odbranu svoje domovine. Taj gest pokazao je njegovu duboku moralnu snagu i odanost zemlji.
Idem, to mi je dužnost! Ko će braniti prag moje kuće ako ne ja?, rekao je tada Goran svojoj majci, odbacujući mogućnost da izbegne rat.Priključio se Trećem bataljonu Prištinskog korpusa, gde je služio kao kurir, koristeći svoju atletsku spremu da trčeći izvršava zadatke. Nažalost, 6. maja 1999. godine, na praznik Đurđevdan, Goran je poginuo u selu Kačikol kod Prištine, pogođen snajperskim metkom u zasedi koju su postavili pripadnici OVK. Tada nije imao šlem na glavi, a metak je probio ceradu kamiona i usmrtio ga na mestu.
Imao je tek 35 godina. Iza sebe je ostavio suprugu Jelenu i dvoje dece – blizance, sina Nikolu i ćerku Katarinu, koji su tada bili mali. Njegova supruga, Jelena, sećajući se poslednjih trenutaka, ispričala je kako su se pozdravili uvereni da će se ponovo videti. Deca su tada spavala, ali ih je probudila kako bi mu mahnuli s prozora. “Sve ove godine borila sam se zbog njih, ali sve češće se pitam da li je sve to bilo uzaludno”, rekla je ona godinama kasnije, izražavajući gorko razočaranje što se žrtve onih poput Gorana danas ne poštuju dovoljno.
- Njihova deca su odrasla i nastavila očevim putem. Nikola se bavi atletikom, a Katarina je uspešna u odbojci. Katarina je završila master studije ekonomije i trenira svakodnevno, dok Nikola pohađa doktorske studije na Mašinskom fakultetu. Njegova posvećenost sportu donela mu je izuzetne rezultate – dvaput je bio prvak Srbije, a nastupio je i na Svetskom prvenstvu u krosu održanom u Beogradu. Tada je njegov tim postavio novi državni rekord u miks štafeti.
Posebna mi je čast što sam, 30 godina nakon očeve karijere, i sam nastupio na svetskom prvenstvu. To mi je dalo dodatnu motivaciju, izjavio je Nikola.Ljudi koji su poznavali Gorana često komentarišu kako Nikola podseća na njega – mirnog duha van staze, ali odlučnog i fokusiranog kada je vreme za takmičenje. Jedan stariji sportista koji je poznavao Gorana prepoznao je sličnost kada je video Nikolu na stazi, a bio je duboko dirnut kad je saznao da je to njegov sin.
Goran Raičević sahranjen je u rodnim Strojincima, a u njegovu čast opština Brus svake godine organizuje atletski memorijal. Na taj način, sećanje na njega, njegovu hrabrost, sportsku veličinu i ljudsku dobrotu, i dalje živi kroz mlade sportiste i građane koji poštuju ono što je učinio za svoju zemlju.
Goranov život i smrt svedoče o tome koliko su neki ljudi spremni da daju sve za ono u šta veruju. Njegova priča ostaje večna inspiracija – ne samo sportistima, već i svima koji razumeju pravu vrednost požrtvovanja.
