U današnjem članku donosimo priču o čoveku čije ime, iako malo poznato široj javnosti, nosi težinu ne samo ribarskog zanata već i istinske ljudske veličine. Renato Grbić, alas sa Dunava, već decenijama pokazuje da je prava hrabrost često tiha, nevidljiva i svakodnevna.
Između Zemuna i Pančeva, tamo gde se reka širi pod Pančevačkim mostom, Renato ne samo da plete mreže, već i sudbine, spašavajući živote bez pompe i očekivanja priznanja.Renatova priča počinje na Adi Huji, gde je odrastao okružen šumom talasa i mirisom reke. Kao četvrta generacija ribara u porodici Grbić, još kao dečak učio je od oca pravila prirode i tišinu vode. Iako danas ima 60 godina, u njegovom pogledu i dalje se nazire ona dečačka radoznalost i ljubav prema reci. U tom istom pogledu krije se i odlučnost čoveka koji je više od 30 puta prkosio vremenu i opasnosti da bi spasio nečiji život.
- Njegov čamac, usidren ispod mosta, nije samo alat za ribarenje – on je sigurna tačka za one izgubljene, poslednja stanica nade za one koji su želeli da okončaju sve. Renato je prvi put iz vode izvukao osobu još sredinom devedesetih. Bio je to trenutak koji mu je, kako sam kaže, zauvek promenio pogled na život. Od tada, bez obzira na doba dana ili godine, on je uvek spreman da pruži ruku spasa.
Kada nije na vodi, enato vodi restoran “Konoba kod Renata i Goce” sa suprugom i porodicom. To nije ekskluzivno mesto, ali ima ono što je mnogo važnije – toplinu, miris domaće hrane i osećaj pripadnosti. Ljudi tamo ne dolaze samo da bi jeli, već da bi osetili duh zajedništva. Za Renata, porodica je temelj svega – ima dva sina i unučiće kojima sa puno ljubavi prenosi znanja ne samo o ribarenju, već i o tome kako živeti časno i saosećajno.
U jednoj od svojih najdirljivijih izjava, Renato priznaje da se uvek plaši da neće stići na vreme. Ipak, nikad ne odustaje. Tek kada osobu izvuče na obalu i preda je lekarima, može da odahne. Taj trenutak, trenutak kada zna da je još jedan život sačuvan, za njega je vredniji od svih priznanja koje je kroz godine dobio.
- Njegovih ruku spasa dotakli su mnogi – mladi, stari, nepoznati i slučajni prolaznici. Jedan od upečatljivijih primera dogodio se 2014. godine, kada je spasio šesnaestogodišnju devojčicu iz Borče. Devojka je skočila s mosta pokušavajući da sebi oduzme život. Renato, bez razmišljanja, uskočio je u čamac i pojurio prema njoj. Brzom i hrabrom intervencijom uspeo je da je izvuče iz hladne vode, spasi je od smrti i da joj novu šansu. U čamcu je plakala i govorila da ne želi da živi, ali zahvaljujući njemu i njegovom prijatelju, danas je živa, udala se, dobila dete i redovno se čuje sa čovekom koji joj je spasao život.
Ipak, većina ljudi koje je spasao nikada mu se nije javila, niti mu zahvalila. Za njega to nije izvor ogorčenosti – prihvata to kao deo svoje misije. Ipak, priznaje da mu najviše znače one retke, iskrene veze koje su ostale. Priča o jednoj devojci, tada osamnaestogodišnjakinji, koju je spasao, a danas prisustvuje njenim porodičnim proslavama, svedoči o nevidljivoj niti koja povezuje ljude kroz najteže trenutke.
Među njegovim brojnim priznanjima ističu se nagrada za herojsko delo iz 2010. godine, titula “Naj Beograđanina”, plaketa za najplemenitiji podvig, i mnoge druge zahvalnice. Ali za Renata, to su samo papiri – ono što ga zaista ispunjava jeste svaki život koji je ostao živ.
Renato Grbić je primer da ne treba nositi uniformu da bi bio heroj. Dovoljno je imati čamac, veliko srce i spremnost da nikada ne okreneš glavu. U svetu prepunom ravnodušnosti, njegova dela podsećaju da prava ljudskost leži u delima, ne rečima. I da ponekad, najveći heroji nisu oni koji viču, već oni koji ćute – i spašavaju.
