Svakome se može desiti da kada ode u kupovinu na kasi doživi nepirjatnost jer mu je na primjer kartica odbijena ili nema dovoljno novaca. Ponekad poptuno nepoznati ljudi priteknu u pomoć.
Imam četrdeset tri godine i već više od decenije radim jutarnju smenu u maloj komšijskoj prodavnici na uglu ulice. Navikla sam na umorne roditelje koji trče na posao, na uplakanu decu koja ne žele da idu u školu i na redove koji se protežu sve do frižidera sa mlekom. Subotom je uvek najhaotičnije, ali i najljudskije, jer tada vidiš koliko se ljudi trude da sastave kraj sa krajem, koliko se brinu za svoje porodice i koliko malih radosti pronalaze u svakodnevici. Tog jutra nisam ni slutila da će obična kupovina jabuka promeniti moj život na način koji nikada neću zaboraviti.
U moju kasu stala je žena mojih godina sa dvoje male dece koja su joj se čvrsto držala za kaput. Dečak je trljao oči od pospanosti, a devojčica je gledala u korpu sa velikim očima, kao da pokušava da pogodi šta će morati da ostave na tezgi. U korpi su bile osnovne namirnice – hleb, mleko, jaja, šećer – ništa luksuzno, i mala kesa crvenih jabuka na vrhu, koje su verovatno bile za decu. Njene ruke su drhtale dok je vadila novčanik iz torbice, a pogled joj je bio pun umora i stida.
Kada sam otkucala sve proizvode, iznos je bio veći nego što je očekivala. Zastala je i spustila pogled na ekran kao da se nada da će se brojevi sami smanjiti, da će se nekim čudom smanjiti račun. „Možete li da sklonite jabuke i žitarice?” prošaputala je tiho, skoro nečujno. Glas joj je bio pun stida koji me je zaboleo dublje od bilo čega što sam doživela u poslednjih deset godina.
- Deca su u tom trenutku utihnula, i ta tišina je bila glasnija od bilo kakvog plača. Videla sam u njihovim očima da razumeju situaciju bolje nego što bi trebalo za njihov uzrast – da znaju da jabuke neće biti na stolu te večeri. Pre nego što je žena uspela da izgovori još nešto, tiho sam provukla svoju karticu kroz aparat. Rekla sam joj da je u redu i da samo uzme sve što je u korpi, da ne brine o računu.
Treptala je kao da ne može da veruje šta se dešava, kao da je sanjala ovaj trenutak. „Ne mogu da vam vratim”, šapnula je, držeći decu još bliže sebi, kao da ih želi zaštititi od sveta koji je tako nemilosrdan. Rekla sam joj da ne mora i da samo brine o njima, da je to najvažnije. Zahvalila se bez glasa, oči su joj se ispunile suzama, i izašla brzo, pre nego što su je stigle suze da poteku niz obraze.
Nastavila sam da radim kao da se ništa posebno nije desilo, iako mi je srce lupalo brže nego inače. Takve sitnice se dese s vremena na vreme u ovoj prodavnici, i nikada ne očekujem da se vrate. Iskreno, mislila sam da me neće ni zapamtiti, da ću ostati samo lice iza kase koje joj je pomoglo u trenutku potrebe. Ipak, osećala sam neko tiho zadovoljstvo što sam bar malo olakšala nečiji dan, što sam možda omogućila da ta deca večeras legnu sita.
Tri dana kasnije, oko deset ujutru, vrata prodavnice su se otvorila sa zvonom koje je obično označavalo dolazak novog kupca. Ali ovaj put, kada sam pogledala, videla sam uniformu. Ušao je policajac, visok čovek sa ozbiljnim izrazom lica. Srce mi je odmah preskočilo, jer uniforma uvek donosi neku vrstu nelagode, podseća na probleme i prekršaje. Počeo je da se raspituje kod kolega za mene, pominjući moje ime. U tom trenutku stomak mi se stegao od brige, a misli su mi počele da jure u svim pravcima.
Prišao je mojoj kasi i pogledao me ozbiljno, skoro strogo. „Da li ste vi kasirka koja je pre tri dana platila račun ženi sa dvoje dece?” upitao je jasno, glasom koji nije bio grub, ali je bio zvaničan, pun autoriteta. Klimnula sam glavom, nesigurna šta sledi, osećajući kako mi se dlanovi počinju da znoje.
„Pozovite svog menadžera, molim vas”, rekao je. Pitala sam ga zašto, ali je samo rekao da je važno, da mora da razgovara sa šefom. Glas mi je podrhtavao dok sam dozivala menadžera iz kancelarije, osećajući kako me svi u prodavnici posmatraju, kako šapuću među sobom.
Menadžer je izašao, vidno zbunjen prizorom policajca pored moje kase. Kupci su počeli da šapuću glasnije, a meni je kroz glavu prolazila misao da sam možda prekršila neko pravilo prodavnice, da nisam smela da koristim svoju karticu na radnom mestu. Osećala sam se kao da sam uhapšena, kao da sam učinila nešto strašno pogrešno.
Ali tada se desilo nešto što nisam očekivala. Policajac je promenio izraz lica i blago se osmehnuo, osmeh koji je odmah rastopio led straha u mom srcu. Rekao je da nema nikakvog problema niti prekršaja, da nije došao da me kazni. Zatim je objasnio da je žena kojoj sam pomogla njegova sestra, da mu je te večeri ispričala šta se desilo u prodavnici.
Ispričao nam je da je njegova sestra nedavno izgubila posao i da se muči da se snađe dok traži novi, da je svaki dinar računat i da te jabuke i žitarice znače mnogo više nego što sam mogla da pretpostavim. Rekao je da su njegova nećaka te večeri prvi put posle dužeg vremena legla sita, da su imale voće za doručak. Njegove reči su mi ispunile oči suzama, jer sam shvatila da moj mali čin dobrote znači toliko mnogo.
Ali tu nije bio kraj. Policajac je rekao da njegova sestra želi da mi zahvali lično, ali da se nije usuđivala da se vrati sama u prodavnicu. Zbog toga je on došao da me pronađe i proveri kada radim. Nije došao da me optuži, već da me pronađe i zahvali mi u ime svoje porodice.
