U današnjem članku želim da podelim jedno nesvakidašnje iskustvo koje je potpuno promenilo način na koji posmatramo život, verovanja i nevidljive sile oko nas.
- Na početku smo bili sigurni da je sve što se dešava u svetu moguće objasniti racionalno, jer smo odrasli u gradu, okruženi tehnologijom, brzim tempom života i uverenjem da ono što se ne vidi – ne postoji. Ipak, naš san da pronađemo mir na selu i pobegnemo od gradske gužve otvorio je vrata ka nečemu što logika ne može da objasni.
Miloš i ja godinama smo maštali o tome da odgajamo decu u prirodi, daleko od stalne buke i posla koji nam je uzimao snagu. Kada smo pronašli oglas za staru kuću u centralnoj Srbiji, činilo se kao ostvarenje sna. Cena je bila iznenađujuće niska, a ponuda gotovo neverovatna – velika kuća, dvorište puno stabala, bunar i komadić raja za manje nego što vredi mali gradski stan. Naše oduševljenje bilo je jače od sumnje, a iako nam je komšija spomenuo da su prethodni vlasnici dolazili i odlazili, mislili smo da se jednostavno nisu snašli.
Uselili smo se sa osmehom i planovima. Prvih dana sve je izgledalo savršeno – dvorište puno cveća, deca koja trče po travi, a mi puni energije dok popravljamo i uređujemo svaki kutak. Osećali smo se kao da nam se život konačno smeši. Međutim, vrlo brzo počele su sitnice koje su unosile nemir. Čaše su se same prevrćale na stolu, iako je sve bilo mirno. U početku sam mislila da je promaja ili neka naša greška. Ali kada smo jedne noći čuli jasne korake na tavanu, Miloš je otišao da proveri. Nije našao nikoga, ni tragove miševa.
Ubrzo su se događaji intenzivirali. Prozori su se tresli iako nije bilo vetra, vrata su se sama otvarala, a svetla u hodniku su se gasila i palila bez ikakvog razloga. Najviše me je uznemirilo kada sam primetila da se na zidu u dečijoj sobi pojavljuje vlažna mrlja u obliku obrnutog krsta. U tom trenutku prvi put sam osetila pravi strah, jer se više nije radilo o slučajnim pojavama.
- Jedne noći sanjala sam devojčicu koja mi je šaputala na uvo: „Ovo nije tvoja kuća.“ Probudila sam se znojna i uplašena. Kada sam to ispričala Milošu, rekao je da i on oseća nelagodu, kao da nas neko posmatra iz prikrajka. Deca su se počela buditi noću, plačući bez razloga, a atmosfera u kući postala je toliko teška da smo počeli da se pitamo da li smo napravili najveću grešku u životu.
- Rešili smo da potražimo pomoć i pozvali sveštenika iz obližnje crkve. Otac Luka, star čovek mirnog glasa, došao je već sledećeg jutra. Nije se iznenadio našom pričom, već je tiho klimnuo glavom i rekao: „Ako je neko ovde činio zlo ili prizivao duhove, prostor ostaje uznemiren. Đavo se igra sa ljudskim slabostima.“ Te reči su nas još više uzdrmale, ali u njegovom prisustvu osećali smo neku neobjašnjivu sigurnost.
Otac Luka je osveštao svaku prostoriju, dvorište i pomoćne zgrade. Čitao je molitve, posavetovao nas da stavimo ikonu Svetog Nikole u dnevnu sobu i svakog jutra se pomolimo. Dok je hodao kroz kuću sa tamjanom, činilo se kao da se vazduh menja, kao da zidovi postaju lakši i svetliji.
Tog dana prvi put posle mnogo nedelja spavali smo bez ikakvih zvukova, bez hladnoće koja se uvlačila u kosti, bez osećaja da nas neko gleda. Deca su se smejala, a mi smo ponovo mogli da dišemo punim plućima. Vlažna mrlja na zidu nestala je kao da je nikada nije ni bilo. Od tada u našoj kući više nije bilo neobjašnjivih pojava.
Danas, kada se osvrnem na sve to, više ne tražim razumna objašnjenja. Naučili smo da postoji nešto što se ne može objasniti, ali se može osetiti. Uselili smo se misleći da kupujemo samo kuću, a dobili smo mesto ispunjeno tajnama i senkama prošlosti. Da nije bilo vere i molitve, možda bismo i mi otišli kao oni pre nas. Sada znamo da mir na selu ponekad krije upozorenja, a da prava snaga dolazi iz onoga što ne vidimo, ali u šta verujemo iz dubine srca
