Žarko Laušević je poznat kao talentovani glumac, ali njegova biografija nosi duboku tragediju koja ga je pratila tokom života. Tragičan događaj koji je promenio tok njegovog života, a koji nosi i veliku tugu, dogodio se u jednoj jedinoj noći, za samo 30 sekundi. Ta noć bila je dovoljna da se njegov, do tada stabilan i uspešan život, pretvori u istinsku noćnu moru, koju je nosio sa sobom sve do svoje smrti. Kajanje i krivicu koju je osećao nakon tog događaja, ostavili su tragove na njegovoj duši, ali i na životu svih uključenih.
Tragedija iz 1994. godine – ta koja je zauvek promenila njegov život – dogodila se u trenutku kada je Laušević, u strahu za svoj život i život svog brata, usmrtio dvojicu mladića: Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, koji su tada imali samo 20 i 21 godinu. U tom trenutku, Laušević je odlučio da upotredi oružje, ispalivši devet hitaca koji su ih oborili na mestu. Iako je njegov postupak bio rezultat nužne odbrane, to nije umanjilo bol porodica koje su ostale bez svojih voljenih.
Sudski proces koji je usledio nakon tragedije, donio je presudu prema kojoj je Laušević bio osuđen na 15 godina zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane. Kasnije je kazna prepravljena, smanjena na svega četiri godine, a glumac je izdržao četiri i po godine u zatvorima u Požarevcu i Spužu. Nakon izlaska iz zatvora, 1998. godine, odlučio je da se preseli u Ameriku, gde je tražio sigurnost i zaštitu od eventualne krvne osvete.
Pre nego što je napustio domovinu, Žarko Laušević je za medije podelio svoja osećanja i kajanje. „Nikada nisam izgovorio svoju završnu reč na suđenju. Hteo sam, ali nisam mogao…“ rekao je, objašnjavajući koliko je svestan tragedije koju je prouzrokovao. Svestan bola i gubitka porodica koje su zbog njega patile, Laušević je ponekad osećao da nije mogao da postupi drugačije, ali bi, da je mogao, uradio sve da se tragedija nikada nije desila. „Da mogu da okrenem vreme, bio bih najsrećniji čovek da ništa od ovoga nije nastalo“— izjavio je Laušević, dodajući da je duboko svestan greške koju je napravio.
U crkvi je često palio tri sveće – za svog oca, i za Pejovića i Vučinića, smatrajući da je sudbina njih troje bila na neki način povezana. „Mora biti da smo nešto teško zgrešili svi mi, i oni i ja, pa nas je Bog tako sastavio da nas je kaznio“, govorio je Laušević, izražavajući svoja duboka osećanja kajanja.
Međutim, iako je pokušao da se nosi sa svojim gubitkom i grehovima, nije mogao pobegnuti od emotivnih i psiholoških posledica svojih postupaka. Tokom snimanja filma „Heroji Halijarda“, režiranog od strane Radoša Bajića, došlo je do emotivnog trenutka kada je Žarko Laušević ponovo osetio duboko kajanje zbog onoga što je učinio. Bajić se seća tih trenutaka i kaže da je Žarko izjavio da nije mogao da izgovori jednu rečenicu jer ga je podsećala na ono što je rekao otac jednog od ubijenih mladića na suđenju. Ta rečenica bila je: „Nisam ja svoju decu našao na bunjištu“, koja je postala simbol tragedije koja je zadesila njegove i živote drugih ljudi.
Radoš Bajić, uz emotivnu reakciju, opisuje trenutak kada je Žarko želeo da izgovori tu rečenicu, ali nije mogao, jer ga je ona podsećala na reči oca, koji je zbog njegove ruke izgubio svog sina. Ovaj trenutak, u kojem Laušević nije mogao da se kontroliše, duboko je utisnuo emociju u svakog prisutnog na setu, a sama scena je, naravno, postala deo filma.
U zaključku, život Žarka Lauševića predstavlja tragičnu priču o jednom trenutku koji je uzeo sve što je imao. Kazna koju je izdržao, i kletva koju je nosio sa sobom do kraja života, ostavile su mu trajne ožiljke. Iako je bio osuđen, njegova unutrašnja borba i kajanje ne mogu se izmeriti pravnim presudama. I danas, Žarko Laušević ostaje simbol nesreće, ljudske slabosti i neizmerne patnje, a njegova priča nosi pouku o tome kako samo jedan trenutak može zauvek promeniti nečiji život.
