U današnjem članku donosimo intimnu, ali univerzalnu priču o životnoj borbi žene koja se, nakon godina ignorisanja signala koje joj je slalo telo, konačno suočava s istinom o svom mentalnom zdravlju.
Ljilja, žena iz komšiluka, otvoreno govori o decenijama koje je provela trčeći uz stepenice do šestog sprata jer se bojala lifta. Strah je bio tiho prisutan sve vreme, prikriven razumom i obavezama, sve dok nije počeo da preuzima kontrolu.
- U razgovoru s poznanicom, Ljilja otkriva da ju je anksioznost pratila godinama. Isprva je to bio samo „oprez“ – da se slučajno ne otkači sajla u liftu. Ali kako godine prolaze, tako i strah prerasta u nešto veće: napade panike koji joj oduzimaju dah, stvaraju pritisak u grudima i vrtoglavice koje je izbacuju iz ravnoteže. Bilo je dana kada bi pomislila da umire. Nije bilo jasno šta se dešava – da li je to klimaks, problemi sa štitnom žlezdom, ili nešto treće.
Išla je kod lekara, jedan za drugim: kardiolog, neurolog, oftamolog. Svi nalazi – uredni. A ona? Slaba, umorna, srce lupa kao ludo, stalno u nekom polusvesnom stanju. Telo je tražilo pauzu, ali um to nije znao da prepozna. Čak i kada joj lekar predloži da porazgovara s nekim, ona to odbacuje – nema vremena, ima porodicu, muža bez posla, decu, bolesnu majku. Ljilja je stub kuće, ona “mora”. Ipak, sve je više padala pod teret koji je sama nosila.
Napad koji se desio za porodičnim ručkom bio je prekretnica. Pravi slom, pred decom, prijateljima. Tada, po prvi put, neko izgovori reči koje će joj otvoriti oči: “napad panike“. Iako u neverici – jer kako bi ona, žena koja se nikad ničega nije bojala – imala napad panike? Ipak, odlazi kod psihijatra, privatno, da se ne bi „zapisalo u karton“. Neprijatno joj je, ali priča sve – o životu, mužu, deci, odgovornostima.
- Psihijatrica joj pažljivo objašnjava da simptomi koje oseća nisu fizičke bolesti, već signali tela koje je godinama zanemarivala. Gušenja, lupanje srca, vrtoglavice – sve su to odbrambeni mehanizmi. Ljilja, koja nikada nije sebi dala pravo da stane, odjednom mora da nauči da uspori. Po prvi put se suočava s pitanjima na koja nije imala odgovore: „Plašite li se da ako vi stanete – sve staje?“ I naravno da se plaši.
Shvata da su njeni problemi počeli mnogo ranije. Period nesigurnosti, emocionalne nezaštićenosti, stalna potreba da sve bude pod kontrolom – sve to je godinama potiskivala. Onda su se te potisnute emocije vratile, kao bumerang. Dovodile su je od lekara do lekara, bez dijagnoze, bez objašnjenja. Sve dok nije došla do tačke kada više nije mogla da funkcioniše.
Ljilja prihvata pomoć i počinje da razume sebe: zašto stalno štedi, zašto izbegava rizike, zašto je svaki dan iznova “čistila, brisala, prala” – ne zbog reda, već zbog straha. Strah koji je maskirala snagom, odgovornošću, hiperproduktivnošću. Bila je žena koja „nikada ne plače“, a zapravo je plakala iznutra godinama.
Priča završava ne odjednom, već tiho, iskreno – kako i priliči stvarnom životu. Ljilja se ne transformiše preko noći, ali počinje da pušta. Više ne juri za savršenstvom. Više ne drži sve pod kontrolom. Ako deca ostave čarape po podu – neka. Ako nije sve po planu – nije kraj sveta. Uči da diše. Uči da živiKada se rastaje od sagovornice, ne čeka više lift. Odlazi peške – ne iz straha, već jer joj prija. Više ne beži. Više ne juri. Samo hoda. Polako. U miru sa sobom.
