Ljubica je bila nepismena, gatala je po Sutomoru da prehrani njih 11: Optužili je za trgovinu decom, a Kusturica od nje napravio zvezdu

U današnjem članku osvrnućemo se na život i delo Ljubice Adžović, žene čija je sudbina i talenat ostavio neizbrisiv trag u svetu filma. Rođena u Skoplju, Ljubica nije imala formalno glumačko obrazovanje, ali je posedovala nešto mnogo vrednije  autentičnost, nepatvorenu emociju i harizmu koje su je činile posebnim likom na velikom platnu.

Njena priča nije samo priča o glumi, već o snazi duha i nepokolebljivosti u borbi za život i porodicu.Ljubica je otkrivena od strane proslavljenog reditelja Emira Kusturice, koji ju je prvi put ugledao u malom romskom naselju Zaograd, nedaleko od Sutomora. Život u skromnim uslovima, okružena brojnim članovima porodice, nosila je svakodnevno breme neizvesnosti i brige o deci, dok je istovremeno uz pomoć karata sudbine pronalazila način da ih prehrani. Taj susret za Kusturicu je bio sudbinski – u njoj je prepoznao prirodni talenat i odlučio da joj pruži priliku da zablista pred kamerama. Ta prilika bila je početak njene jedinstvene karijere, a njena energija i neiskvarena iskrenost su se pokazale kao neprocenjivi kvaliteti.

• Prvi put je na filmskom platnu zasijala 1988. godine u Kusturičinom filmu Dom za vešanje, gde je odigrala ulogu babe Hatidže. Iako nije bila profesionalna glumica, njena izvedba bila je toliko upečatljiva da je odmah privukla pažnju i kritike i publike. Ta uloga joj je donela put na prestižni Festival u Kanu, što je za jednu običnu ženu iz Crne Gore predstavljalo gotovo nemoguće ostvarenje. Ljubica je tada pokazala da je pravo bogatstvo umetnosti upravo u iskrenosti i životnoj energiji, a ne u formalnoj školi i tehničkoj savršenosti.

Njen rad sa Kusturicom se nastavio i u filmu Crna mačka, beli mačor iz 1998. godine, gde je briljirala kao baba Sujka – lik koji je bio istovremeno karakterni, duhoviti i duboko životni. Kroz ovaj lik protkana je filozofija jednog naroda, a Ljubicina gluma prenela je na ekran slojeve njihove kulture i duhovnosti. U toku snimanja razvila je i snažnu prijateljsku vezu sa Brankom Katić, glumicom koju je oslovljavala kao „pravu unuku“. Ta veza pokazuje koliko je Ljubica bila topla i ljudska osoba, unatoč životnim teškoćama.

Iako je imala priliku da radi u inostranstvu, naročito u Nemačkoj, Ljubica je odlučila da odbije te ponude. Njena lojalnost prema Kusturici i vera u njegovu viziju bile su jače od bilo kakve spoljne ponude. Smatrala je da jedino sa njim može u potpunosti da iskaže svoj glumački potencijal. Ova odluka govori mnogo o njenom karakteru – bila je žena koja je vrednovala iskrenost i integritet, i nikada nije odstupala od svojih uverenja.

• Porodični život Ljubice bio je bogat i ispunjen, ali i pun odgovornosti. Rodila je devetoro dece, a broj unučadi i praunučadi joj nikada nije bio poznat. Sve što je činila, pa čak i bavljenje gledanjem u karte na plaži u Sutomoru, radila je iz duboke ljubavi i potrebe da prehrani svoju veliku porodicu. Ta svakodnevna borba, spoj običnosti i žrtve, dara i stvarnosti, činila je Ljubicu osobom koja je zračila posebnom snagom i autentičnošću, i koja je plijenila pažnju i van filmskog sveta.

Poslednje godine svog života provela je između Francuske i Švedske. Godine 2001. zatražila je politički azil u Francuskoj, navodeći da se boji crnogorske mafije, što ukazuje na složenost i težinu njenog života van filmskih uloga. Ipak, nekoliko godina kasnije se vratila u Crnu Goru, gde je nakon kratke bolesti preminula u 82. godini. Njena smrt označila je kraj jedne epohe i ostavila tugu u srcima mnogih.

Nažalost, njene poslednje godine obeležene su i jednom nepravednom i lažnom optužbom. Neposredno pred smrt, pojavila se netačna vest u medijima, koja ju je bez osnova povezivala sa trgovinom decom. Ta lažna informacija, koju je greškom prenela jedna agencija, izazvala je veliku bol i šok u porodici Adžović, ali je ubrzo i demantovana. Ipak, ovaj događaj ostaje senka na njenom sećanju, još jedan dokaz koliko nepažljivost medija može povrediti nevine.

Nakon njenog odlaska, Emir Kusturica je javno izrazio duboku tugu i poštovanje prema Ljubici. On je govorio o njoj kao o retkom talentu koji se rađa jednom, osvrćući se na svaku zajednički snimljenu scenu kao neponovljivo iskustvo. Njegove reči ističu koliko je Ljubica bila više od glumice – bila je inspiracija, dragulj neizbrisiv u filmskoj umetnosti.

Ljubica Adžović ostaje upamćena kao žena života i umetnosti. Bila je gatara, majka, glumica i prijateljica. Njeno ime možda nije često na naslovnicama ili u zvaničnim filmskim leksikonima, ali je zauvek urezano u srcima svih koji su imali priliku da je gledaju ili poznaju. Njena priča nas podseća na to koliko je prava umetnost uvek više od same tehnike – ona je život, bol, radost i nesalomiva snaga jednog čoveka.