U današnjem članku govorićemo o nesvakidašnjoj životnoj priči Marije Zlatić, žene iz sela Valakonje kod Boljevca, koja je, uprkos velikom nasledstvu iz inostranstva, ostala verna svom skromnom načinu života.
Ova priča ne samo da zadivljuje već i duboko podseća na prave vrednosti koje se često zaboravljaju u savremenom društvu.Marija Zlatić, koju su meštani znali kao baka Mara, živela je skromno i povučeno, u kući bez osnovnih uslova za život – bez struje i tekuće vode. Okružena životinjama, oslanjala se isključivo na skromnu poljoprivrednu penziju i povremenu pomoć meštana. Nije tražila ništa više od onoga što je imala, iako joj je pripadalo mnogo – nasledstvo vredno više od 900.000 dolara koje je ostavio njen suprug iz Australije. Taj novac, međutim, nikada nije došao do nje.
- Priča počinje još 1956. godine, kada je Marija sa suprugom Momčilom otputovala u Australiju. Iako je njen suprug tamo gradio život – radio je kao tesar, a kasnije se bavio i poljoprivredom – Marija se posle nepune dve godine vratila u Srbiju, ne mogavši da se prilagodi stranom svetu. Brinula je o majci sve do njene smrti i nije imala nameru da se ponovo vrati na drugi kontinent.
Tokom godina, ostala je u kontaktu sa suprugom, koji je, kako se kasnije ispostavilo, u Australiji stekao značajno bogatstvo. Nakon njegove smrti 2011. godine, australijske vlasti su bezuspešno pokušavale da pronađu naslednike. Kada nisu uspeli da ih lociraju u Australiji, otkrili su Mariju u Srbiji i proglasili je jedinom zakonitom naslednicom.
Ipak, kako je kasnije svedočila, novac nikada nije stigao u njene ruke. Tvrdila je da su se ljudi oko nje dogovarali bez njenog znanja, preuzimali novac i delili ga, ali da ona od toga nije videla ništa. „Ja dinara nisam videla!“, govorila je bez gorčine, ali sa dozom tuge i razočaranja. Neki od onih koji su joj pomagali tvrdili su da je sve urađeno po dogovoru, dok su drugi, poput žene koja ju je čuvala, ostali bez svog dela. U toj priči, istina se teško razaznavala, ali jedno je bilo jasno – Mariji novac nije bio prioritet.
- Iako su mediji preneli da je deo nasledstva ipak stigao do nje, Marija je tvrdila da ga je odmah podelila drugima. „Meni, vidite i sami, ništa ne treba“, kratko je rekla jednom prilikom. Bez struje i vode, sa samo nekoliko poseta nedeljno, živela je kako je želela – mirno, bez luksuza, ali sa sopstvenim mirom.
Posebno dirljive bile su njene reči o povratku iz Australije. Kada je čula da joj je majka bolesna, bez razmišljanja je napustila novi život i vratila se da je neguje do kraja. Ta odluka obeležila je ostatak njenog života – umesto luksuza i komfora, izabrala je dužnost i porodične vrednosti.
Ljudi su kroz selo godinama pričali da je njen suprug bogat, ali malo ko je verovao u te glasine dok nije stigla potvrda iz Australije. Ipak, čak i tada, Marija nije promenila svoj stav prema novcu. U svetu u kojem se ljudi često mere po imovini, Marija je ostala simbol dostojanstva, poštenja i otpornosti.
Do samog kraja života, njena vrata bila su otvorena psima, mačkama i ponekom čoveku dobre volje. Nije tražila sažaljenje niti pomoć. Ono što je istinski želela nije bio novac, već mir u duši i osećaj da je živela po svojim pravilima.
Na kraju, Marija Zlatić nije ostavila bogatstvo u novcu, ali je ostavila neizbrisiv trag. Njena životna filozofija podseća na važnost skromnosti, poštovanja i unutrašnje slobode. U vremenu u kojem svi teže materijalnom uspehu, njen primer govori o drugom putu – putu tišine, poštenja i ponosa. I upravo zato će njena priča još dugo živeti u sećanjima onih koji su je čuli.
