U današnjem članku donosimo vam jedinstvenu i emotivnu priču Beograđanke Marine, koja se zbog ljubavi preselila na selo, ali je nakon dve godine donela tešku, ali oslobađajuću odluku da pobegne i započne novi život.
- Njeno iskustvo svedoči o sudaru dva sveta – gradskog i seoskog, i o tome koliko su očekivanja i stvarnost često u suprotnosti.Marina je, kao mlada studentkinja, upoznala muškarca sa sela u koga se, kako kaže, odmah zaljubila. Njihova veza se brzo razvijala i činilo se da sve ide u pravcu bajkovite ljubavne priče. Posle godinu dana odlučili su da se venčaju, a Marina je bez mnogo razmišljanja spakovala svoje stvari i otišla da živi u njegovom selu. Verovala je da će uz ljubav uspeti da prevaziđu sve razlike i izazove.
U početku joj je sve delovalo idilično. Njegovi roditelji su je, dok su se zabavljali, lepo dočekivali. Bili su klasični domaćini, gostoprimljivi i srdačni. Marina je mislila da je napravila dobar izbor. Međutim, ubrzo nakon venčanja stvari su počele da se menjaju. Počela je da se suočava sa svakodnevicom koja joj nije bila bliska, iako je uvek važila za prilagodljivu osobu.
Nije bežala od posla i truda – brzo je naučila kako se muze krava i kako funkcionišu seoski poslovi. Međutim, ono što joj je najviše smetalo bio je način života koji se od nje očekivao, kao i odnos ukućana prema njoj. Svekar je dominirao kućom i donosio sve odluke. Njen suprug je retko imao svoje mišljenje, a još ređe bi stao u njenu odbranu kada bi se osećala ugroženo.
Jednog dana Marina je pomenula da bi želela da se zaposli – ne zbog novca, već da bi imala kontakt sa ljudima, osećaj svrhe van kuće, i makar delimično zadržala ono što je bila pre braka. Međutim, ta ideja izazvala je burnu reakciju. Svekar je reagovao grubo i ponižavajuće. Vikao je, naređivao i jasno stavio do znanja da žene u toj kući nemaju pravo glasa. Najteže joj je palo to što njen muž nije ni pokušao da je zaštiti ili da je podrži.
- Dani su prolazili, a Marina se sve više osećala kao sluškinja. Njena svekrva, iako stara i umorna, takođe je obavljala teške poslove, a niko joj nije iskazivao poštovanje. Čak joj je savetovala da ćuti i trpi, jer je „žena“ i jer se tako očekuje. Taj savet joj je posebno teško pao. Počela je da gubi svoj identitet, osećala se zarobljeno, i sve manje je mogla da pronađe razlog da ostane.
Dve godine od venčanja, donela je konačnu odluku – razvod. Nije više mogla da živi u okruženju u kojem nije poštovana ni kao čovek ni kao žena. Iako je porodica njenog bivšeg muža bila imućna, Marina je shvatila da novac ne znači ništa ako nemaš slobodu, ljubav i dostojanstvo. Morala je da moli muža za svaki dinar, a on je to koristio kao sredstvo kontrole, često joj to prebacujući.
Kada je svoju odluku saopštila roditeljima, naišla je na nerazumevanje. Ipak, ostala je dosledna sebi. Znala je da samo ona zna kroz šta je prolazila i da ne može živeti život koji su drugi zamislili za nju. Vratila se u Beograd, počela ispočetka, zaposlila se i stala na svoje noge. Danas, nekoliko godina kasnije, kaže da ne bi menjala svoju slobodu ni za šta na svetu.
Marina sada živi skromno, ali ispunjeno. Ima svoj mir, svoj posao i osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Tek sada, iz ove perspektive, shvata koliko je bila zarobljena i koliko je trpela. Na spomen sela i seoske idile samo se nasmeje, jer zna da stvarnost nije ni približno onakva kakvom je mnogi zamišljaju. Ljude koji uspevaju da žive na selu i pritom zadrže lično dostojanstvo – iskreno poštuje, ali sebe više ne vidi u tom svetu.
Ova ispovest je snažan podsetnik na to da ljubav, koliko god jaka bila, nije dovoljna ako nema međusobnog poštovanja, podrške i razumevanja. Takođe, jasno pokazuje koliko je važno da svako ima pravo da odlučuje o svom životu i da ne pristaje na okolnosti koje ga guše i uništavaju iznutra. Marina je napravila hrabar potez, pobegla iz okova tradicije i kontrole, i pronašla svoju sreću – tamo gde pripada.
