U današnjem članku donosimo potresnu priču iz jedne tihe lozničke ulice, gdje iza zidova starih kuća tinja drama koja godinama razdvaja porodicu i budi rasprave među komšijama. Glavni akter je pop Mile, dugogodišnji sveštenik poznat po strogoći, čvrstom stavu i nepokolebljivoj posvećenosti veri.
Međutim, ono što izaziva najviše pažnje jeste njegov odnos prema jedinoj ćerki, Jovani, koju je – prema rečima komšija – gotovo izbrisao iz svog života.Jovana je odrasla u domu ispunjenom molitvama, ikonama i pravilima pravoslavne vere. Njena majka Danica, koja je preminula pre nekoliko godina, zajedno sa mužem Mileom, odgajala je Jovanu kao dete za primer – mirno, povučeno i blisko crkvi. Ipak, život joj je doneo put koji se nije slagao sa očekivanjima oca. Odlaskom na studije u Novi Sad, Jovana je uplovila u novo poglavlje. Tamo je upoznala Muamera, mladića muslimanske veroispovesti iz Novog Pazara, i s njim započela vezu koja je, iako u početku tiha, ubrzo postala ozbiljna i duboka.
- Kako su emocije rasle, tako je Jovana sve ređe dolazila u Loznicu. Kulminacija se desila kada se par venčao – tiho, daleko od očiju Loznice, bez sveštenika, bez porodične podrške. Od tog dana, kažu meštani, pop Mile više nikada nije spomenuo ime svoje ćerke.
Jedna od komšinica priseća se trenutka kada je upitala sveštenika za Jovanu. On je, bez zadrške, rekao: „Nemam ja više ćerku.“ Na njen začuđeni pogled, dodao je: „Ona je sama izabrala put. Napustila je ovu kuću i Boga svojom voljom.“ Od tada, više nije imala hrabrosti da ga išta pita o Jovani.
Još tužniji deo priče je trenutak kada je Jovana, u pokušaju da održi barem neki kontakt, nazvala oca i pozvala njega i brata na Bajram. Mile joj je, kako prenose meštani, samo rekao: „Vama neka je sa srećom, mene nemojte zvati.“ Tako je prekinuo i poslednju nit koja ih je povezivala.
- Komšinica koja godinama poznaje popa Mileta ispričala je kako je jednom pitala da li je u redu da čestita Bajram njegovom zetu. Njegov pogled, pun razočaranja, bio je odgovor sam za sebe. Rekao je samo: „Ti radi kako ti vera nalaže, a ja kako moja.“
Ova priča duboko deli meštane. Dok jedni Jovanu optužuju za izdaju, drugi veruju da ljubav ne poznaje granice vere i da niko nema pravo da odbaci dete zbog takve odluke. Neki i dalje pokušavaju razumeti popa Mileta, priznajući da je teško promeniti pogled na svet koji se gradio celog života kroz prizmu pravoslavne tradicije.
Jedan stariji čovek iz sela, koji je želeo da ostane anoniman, izneo je misao koja odzvanja kroz ovu priču: „Ne možeš od čoveka koji ceo život propoveda jedno očekivati da se preko noći promeni. Ali, opet, to mu je dete. Krv njegova. Zar ljubav prema detetu nije iznad svega?“
Jovana i Muamer sada žive u Beogradu, daleko od Loznice i svega što ih je tamo zadesilo. Imaju dete i, prema svemu što se može videti na društvenim mrežama, vode miran i srećan život. Prihvatili su različitosti, podržavaju jedno drugo i trude se da prošlost ostave iza sebe. Ipak, kako kažu poznanici, Jovana nikada nije prestala da se nada. Često se pita da li će njen otac ikada poželeti da upozna svog unuka, da je pozove, da joj oprosti.
Jedna komšinica koja je pratila ovu priču od samog početka zaključuje: „Kažu da vreme leči sve, ali ovde vreme samo pravi veći zid.“ U malim sredinama, priče poput ove ne nestaju. One ostaju da žive, šapuću se po sokacima, prenose s kolena na koleno. Neke rane zarastu, a druge ostanu duboko urezane, tihe, ali uvek prisutne.Tako i ova priča ostaje da živi – ne kao puka porodična nesuglasica, već kao ogledalo vremena, običaja, vere i onoga što u ljudima ostaje kada se ljubav i vera nađu na suprotnim stranama.
