U današnjem članku donosimo potresnu i inspirativnu životnu priču Milana Popovića, čoveka koji je svoj život započeo u liftu jedne beogradske zgrade, ostavljen kao beba, ali nikada zaboravljen od sudbine.
- Njegova priča počinje 29. aprila 1977. godine, kada je oko 23.40 sati pronađen u liftu, umotan u belo-plavo ćebe, sa četiri komada tetra pelena i bočicom bebi-pudera. Bio je obučen u belu benkicu, košuljicu i pletenu kapicu – spreman za život koji će tek doći, ali bez roditelja pored sebe. Njegovo prvo utočište bila je ruka zakona – pripadnici Šeste stanice milicije preuzeli su ga i tada je započeo njegov neobični put.
Nakon što je prevezen u sirotište u Zvečanskoj, dato mu je privremeno ime Ilija, po jednom od milicionera iz patrole, a pošto nije bilo moguće utvrditi tačan datum rođenja, određen mu je 1. april. Sam Milan kasnije će kroz smeh reći da mu je ceo život bio jedno veliko “aprililili”. Njegovo detinjstvo se ipak razvilo u toplini doma – usvojili su ga Svetlana, profesorka engleskog jezika, i Aleksandar Popović, zdravstveni radnik iz Niša, koji su mu dali ime Milan i pružili mu punu ljubavi.
Odrastanje bez bioloških roditelja nije za Milana predstavljalo emocionalni hendikep. Imao je sve što mu je bilo potrebno, iako priznaje da je bilo zadirkivanja jer je u to vreme usvajanje bilo retkost. Umesto da ga to slomi, ojačalo ga je – postao je samostalan, siguran u sebe i odlučan da korača napred bez obzira na prepreke. Nakon osnovne i srednje škole, služio je vojsku na Kosovu i Metohiji, upisao fakultet, ali je osećaj da ne pripada ovom podneblju postajao sve snažniji. Posle bombardovanja, izgubio je ono malo osmeha koji su postojali i odlučio da potraži sreću u inostranstvu.
Sa svega 25 nemačkih maraka u džepu, Milan je krenuo put Evrope – preko Grčke, Italije i Švajcarske, da bi se na kraju skrasio u Španiji, gde danas živi sa suprugom Ivanom iz Smedereva i sinovima Aleksandrom i Konstantinom. Radi u oblasti prodaje nekretnina, zadovoljan svojim životom i spokojan u svakodnevici koju je sam izgradio.
- Jedan neočekivan susret s prošlošću dogodio se kada je devojka s kojom je tada bio razgovarala s numerologinjom. Kada je pomenula Milanove podatke, žena je izustila rečenicu koja ga je duboko potresla: “Kaži mu da ne mrzi, da je sve moralo tako i da će se priča jednog dana sama otvoriti. A gde mu je brat? Vidim da je dvoje dece ostavljeno.” Ta misao ga nikada nije napustila. Ceo život je želeo brata ili sestru.
Kada mu se rodilo prvo dete, njegova majka Svetlana je podstakla potragu za korenima. Rekla mu je da treba da zna odakle potiče, zbog sebe i zbog dece. Sama je pozvala sirotište, ali zbog zakonskih ograničenja Milan je morao lično da podnese zahtev. Nažalost, podaci su bili oskudni – sve je počelo i završavalo se sa onim liftom.
Kroz društvene mreže pokušao je doći do istine. Javljali su se mnogi – proroci, vračevi, čak i prevaranti, ali niko sa stvarnim informacijama. Ipak, Milan nije ogorčen. S ljubavlju i poštovanjem govori o majci koja ga je usvojila, naglašavajući da je to njegova prava majka, žena koja mu je pružila sve. O biološkoj majci nema ni trunke mržnje – kaže da je mogla da ga abortira, ali nije, i zahvalan joj je što mu je dala priliku za život.
Njegova pretpostavka je da je biološka majka bila mlada studentkinja iz unutrašnjosti, koja je trudnoću krila od porodice. Voli da veruje da je to bio čin iz nemoći, a ne iz zlobe. U nadi da će saznati više, Milan je uradio i DNK test preko strane agencije. Želja da pronađe rođaka, brata, sestru, bilo koga svog i dalje tinja. Ne traži ništa osim istine, susreta, pogleda koji potvrđuje da negde postoji neko ko deli njegovo poreklo.
Iako život nije počeo kako je trebalo, Milan Popović danas živi dostojanstveno, sa mirom u srcu i verom u ljude. Njegova priča je podsjetnik da koreni nisu samo krvna veza, već ljubav, toplina i izbor da budemo ono najbolje od sebe.
