U današnjem članku donosimo potresnu ispovest jedne žene koja je, zajedno sa svojim suprugom, otišla u posetu sinu i snaji, ne sluteći da će se sa tog putovanja vratiti slomljenog srca.
Sve je počelo kao obična, topla porodična poseta. Nakon meseci bez viđanja, srce ih je vuklo da obiđu sina, snaju i unuke koji žive u Beogradu. Spakovali su darove iz srca: domaći sir, slaninu, pekmez, kolače – sve brižljivo pripremljeno, da se nađe, da obraduju. Išli su autobusom jer više nisu za duga putovanja automobilom – Mile ima problema s pritiskom, a i ona sama priznaje da se od života umorila. Ipak, želja da vide decu bila je veća od svih prepreka.
- Na stanici su ih sačekali sin i snaja. Sin ih je zagrlio, ali snaja je samo usput klimnula glavom, onako hladno, bez puno emocija. Kaže žena – te gradske žene stalno negde zure, kao da im vreme izmiče. I taman što su pomislili da idu kući, da ih čeka porodični ručak, sin izgovori nešto što ih je zaledilo – smestili su ih u apartman. Lep, nov, “blizu nas”, reče sin, “da imate svoj mir”.
U tom trenutku sve se prelomilo. Zar roditelji da dolaze detetu u apartman, kao stranci? Kao gosti u hotelu? Mile je ćutao, oči mu se napunile, a ona stisla srce. Nećeš valjda detetu da kažeš da te boli. I tako, bez reči, otišli su u taj “lep” apartman. Bio je čist, moderan, sav na dugme. Ali hladan. Hladan do kosti. Nigde mirisa domaće supe, nema smeha unuka, nema porodične topline. Uveče su sedeli sami, gledali televizor. Ni čaj nisu skuvali – jer je sve tuđe. Nisu čak ni kod njih večerali, ni ručali – samo jedan brzinski izlazak na kafu, uz rečenicu da “imaju obaveze”.
Prošla su ta tri dana kao godina. Niko ih nije pitao jesu li gladni, umorni, ni da li ih nešto boli. A kad njihova deca dođu kod njih – tada je sve spremno: pita, supa, pečenje, kolači, kafa, rakija, sok, sve domaće, sve s ljubavlju. Svaka sitnica isplanirana, jer tako su učeni, jer tako se dočekuje svoje dete.
- Otkako su se vratili kući – ćute. Nisu rekli nikome ni reč. Sramota ih je, ali ne zbog sebe, već zbog bola u duši. Jer nije stvar u tom apartmanu. Stvar je u onom bolnom saznanju – da dete više ne gleda roditelja kao nekada. Da više nisu potrebni, već predstavljaju neku obavezu, možda čak i teret.
Ta spoznaja boli. Boli jače nego hiljadu reči. I zato su odlučili – više neće ići. Ako njihovi žele da ih vide, neka oni dođu. Ali oni više neće da idu negde gde se osećaju kao stranci, kao teret, kao ljudi iz neke druge priče. Dovoljno su dali, dovoljno su voleli. Sad je red na drugu stranu da pokaže da još uvek postoji ljubav.
Ova priča nosi sa sobom duboku poruku – o promenama u porodičnim odnosima, o tome kako se toplina može izgubiti u trci za komforom, kako se brižna majka i odani otac mogu u jednom trenutku osetiti kao suvišni. I da ono što najviše boli nije odsustvo hrane ili komfora, već odsustvo pažnje, odsustvo istinske bliskosti.
Možda ovaj tekst podseti nekog da pozove svoje roditelje, da ih pita kako su, da ih zagrli bez razloga. Jer ne traže oni mnogo. Samo da budu viđeni, da budu deo života svojih najmilijih. Da ne sede u tuđim apartmanima dok njihova deca žure na sastanke, zaboravljajući ko ih je naučio da hodaju kroz život.
