U današnjem članku donosim priču o Milki, šesnaestogodišnjoj devojčici iz leta 1993. godine, koja je prvi put iskreno i čisto volela. Njena ljubav bio je Jovan, godinu dana stariji momak, sin obućara iz kraja, koji je svirao gitaru i pevao pesme posvećene samo njoj.
- Njihova veza bila je naivna, nežna i ispunjena iskrenošću. Jovan joj je govorio da sa njom ništa nije strašno, ni rat, ni siromaštvo, ni budućnost, dok je ona u njemu videla svetlo koje joj daje snagu.
Međutim, život nije bio milostiv prema Milki. Jedne večeri njen otac ju je pozvao u sobu gde je na stolu već čekao ugovor o dogovorenom braku. Mladoženja, lekar iz Beograda, Borko, bio je udovac, imućan i ozbiljan čovek od 38 godina. Otac je odlučio da je to jedini pravi put za nju, da ne bude kao on — bez krova nad glavom i sa samo poezijom u srcu. Milka je plakala i molila, ali otac je bio neumoljiv, a majka je ćutala. Ujutru su je odveli kod šnajderke da joj uzmu mere za venčanicu, označivši kraj njene prve ljubavi i početak novog života.
Beograd, grad u kojem je sada živela, delovao joj je hladno i stran. Borko je bio čovek od finansijske sigurnosti, ali bez topline koju je ona znala u Jovanu. Sve je bilo belo i skupo, ali bez duše. Svekrva joj je govorila da će se naviknuti, da je bolje biti tužna u skupom stanu nego pod čergom, ali Milka nije uspela da prihvati tu realnost. Rodila je ćerku i sina, trudila se da bude dobra supruga, da ćuti kada treba, da kuva i izgleda dostojanstveno, ali noću je plakala u jastuk, u mislima pišući pisma Jovanu.
Vreme je prolazilo, deca su odrastala, a Milka je ostajala dostojanstvena žena sa očima koje su nosile neizbrisivu tugu. Jedne zime pronašla je u staroj kutiji cedulju sa porukom: „Ako te uzmu, čekam te svake godine u julu, na Adi, pod platanom kod vode. — J.“ Taj trenutak bio je kao buđenje davno zaboravljenog sna. Te godine je otišla sama na Adu, sedela satima, ali Jovana nije bilo. Nije došao ni narednih godina.
- Ipak, šesnaest godina kasnije, na isti taj platan, dogodio se susret koji je promenio sve. Bilo je julsko sunce, reka mirisala na detinjstvo, a Milka je sedela s knjigom u krilu. Tada je začula glas: „Ako je i dalje Andrić, onda si to ti.“ Okrenula se i ugledala Jovana, starijeg, ali sa istim osmehom i očima koje su joj još uvek bile poznate. Noge su joj zakazale. Jovan joj je priznao da je dolazio svake godine i da nije znao da li je živa ili srećna. Milka mu je iskreno rekla da nije srećna, da je bila dobra supruga i majka, ali da nikada nije bila svoja.
- Njihov razgovor bio je ispunjen tugom i nostalgijom, ali i neizbrisivom ljubavlju koja je trajala ispod površine. Jovan joj je rekao da je i dalje najlepša stvar koja mu se dogodila, a ona mu je poverila da je mislila da ju je zaboravio, na šta je on odgovorio da ju nije zaboravio, samo je prestao da je traži očima, ali ne i iznutra. Kasno popodne donelo je njihov tihi, ali sigurni zagrljaj — ljubav koja nije strasna i mladalačka, već ona koja se čeka ceo život.
Te večeri, Milka se vratila u stan gde je Borko mirno čitao novine. Rekla mu je da više ne želi da glumi život koji nije njen. On nije uzviknuo, nije se ljutio, samo je izgovorio: „Idi.“ Bilo je to oslobađajuće priznanje koje je otvorilo vrata novom početku.
Nakon mesec dana preselila se u Zemun i počela da uči kako da živi sama. Naučila je da jede kad je gladna, da plače kad joj dođe, da voli opet, ali drugačije. Sa Jovanom nije obnovila romantičnu vezu, ali je njegov povratak u njen život bio kao olakšanje — oslobađanje od teške prošlosti i bolne ljubavi. Bila mu je zahvalna, jer joj je pomogao da pronađe sebe.
Ova priča pokazuje kako istinska ljubav može ostati u srcu uprkos godinama, promenama i okolnostima, i kako je važno da svako pronađe svoj put do slobode i sreće, čak i ako je taj put drugačiji od onoga što je društvo zamislilo. Milka je na kraju naučila da voli sebe, a to je najvažnija ljubav od svih
