Lola Novaković je bila jedan od najvažnijih i najcenjenijih vokala jugoslovenske muzičke scene, čija je karijera ostavila dubok trag. Njene pesme, nastupi i nagrade osvajali su publiku i kritiku, a ona je, bez sumnje, bila simbol muzičkog kvaliteta i umetničke posvećenosti. Ipak, njen život i karijera nisu bili samo obeleženi uspehom na sceni, već i brojnim privatnim turbulencijama i kontroverzama koje su pratile medijsku pažnju.
Uspesi i karijera Lole Novaković
Lola Novaković je svoju muzičku karijeru započela vrlo mlada, već sa 22 godine postajući prepoznat talent kada je primljena u Radio Beograd kao vokalni solista. Njena pevačka karijera ubrzo je krenula uzlaznom putanjom, a njen talenat je postao poznat širom Jugoslavije. Uskoro su usledili brojni hitovi, nagrade i nastupi, što je učvrstilo njen status na muzičkoj sceni.
Jedan od ključnih trenutaka u njenoj karijeri svakako je bilo učešće na Pesmi Evrovizije 1962. godine. Sa pesmom “Ne pali svetla u sumrak”, osvojila je četvrto mesto, čime je postala još veća zvezda na međunarodnoj muzičkoj sceni. Ovaj nastup nije samo obeležio njen rad, već je pesma postala jedan od njenih najprepoznatljivijih hitova.
Iako je njena karijera bila veoma uspešna, mediji su često više pažnje posvećivali njenom privatnom životu nego njenoj muzici, što je često dovodilo do kontroverzi i spekulacija.
Privatan život i brakovi
Lola Novaković imala je tri braka, a svaki od njih izazvao je značajnu pažnju javnosti. Prvi brak bio je sa Borom Kragujevićem, profesorom, koji je trajao svega dve godine. Zatim je, 1966. godine, stupila u brak sa Milom Jovanovićem, ali ni ovaj brak nije potrajao, jer su se razveli 1970. godine.
Treći brak sa Draganom Antićem, estradnim umetnikom, bio je najkontroverzniji. Razlika u godinama između njih, jer je Lola bila starija više od deset godina, izazvala je brojne reakcije i kritike, naročito u tadašnjem konzervativnom društvu. Međutim, njihov brak trajao je do 2000. godine, kada su se razveli, a Lola se povukla iz javnog života.
Tokom trećeg braka, mediji su širili različite spekulacije o Loli, među kojima su bile i potpuno apsurdne optužbe, kao što je ona da je bila agent CIA-e ili da je provela vreme u ruskom zatvoru. Niko od tih tračeva nije bio potvrđen, ali su, nažalost, oblikovali njen imidž u očima javnosti.
Povlačenje iz javnog života
Nakon razvoda, Lola Novaković se povukla iz javnog života, ali su je njeni obožavaoci i dalje mogli viđati povremeno na koncertima ili u Pozorištu na Terazijama, gde je bila stalni član. Iako nije bila prisutna u medijima, i dalje je bila cenjena kao jedna od najvažnijih figura jugoslovenske muzičke scene, a mediji su joj dodelili titulu “prve dame jugoslovenske muzike”.
Nažalost, poslednje godine života Lola je provela u samoći, a preminula je 2016. godine u svom domu na Ceraku. Pronađena je u fotelji, izgledalo je kao da mirno spava, a kada su joj prišli, nažalost, već je bila mrtva. Lola je tokom svog života često izražavala želju da ne bude sahranjena u Aleji velikana, želeći skromniji ispraćaj.
Sramotni incident nakon smrti
Nakon njene smrti, dogodio se incident koji je potresao njene obožavaoce i sve koji su poštovali njenu muzičku baštinu. Na dan njene sahrane, njena kuća je opljačkana – lopovi su odneli mnoge vrednosti koje su pripadale ovoj muzičkoj legendi. Ovaj incident nije odmah dospeo u medije, već je postao poznat tek tri meseca kasnije, zahvaljujući insistiranju jednog od njenih bliskih prijatelja. Ovo je dodatno potreslo javnost i podstaklo još veće nezadovoljstvo zbog načina na koji su mediji i društvo tretirali Lolu.
Refleksija o društvu i zaboravu
Mirjana Bobić Mojsilović je o Loli Novaković pisala u “Večernjim novostima”, nazvavši je simbolom Beograda, ali je istakla i duboko razočaranje u društvo koje je zaboravilo ljude poput nje. U njenom tekstu, Bobić Mojsilović opisuje sramotni ispraćaj i kako su ljudi, koji su svojim radom i talentom obeležili jedan period, često zaboravljeni i nepravedno zanemareni. Tekst je, zapravo, i kritika današnjeg društva koje često veliča ljude vredne zaborava, dok zaboravlja prave vrednosti.
Bobić Mojsilović piše:
„Društvo spektakla u kojem je sve podređeno rejtingu“ – kako u tom društvu, koje vrednuje površinske stvari, zaboravljamo prave heroje i ljude koji su stvarali nešto zaista važno. Lola Novaković je pevala pesme o Beogradu, a danas se, u trenutku kada je zaboravljena, postavlja pitanje: „Ko smo mi i šta ćemo biti, ako ne poštujemo ni ono što su naši preci učinili za nas?“
Zaključak
Lola Novaković je bila više od pevačice – bila je metafora dostojanstva, kulture, otmenosti i uspeha. Njena muzika, njene pesme, obeležile su generacije, a ona sama ostala je simbol jednog boljeg vremena. Iako je poslednji ispraćaj bio daleko od onog koji je zaslužila, njena muzika i dalje živi, podsjećajući nas na vrednosti koje danas, nažalost, često zanemarujemo. U njenoj pesmi „Samo kap veselja tražim“, Lola nam je ostavila poruku koja i dalje odzvanja – poruku nade i ljubavi prema Beogradu, koji je, nažalost, zaboravio da je isprati onako kako to zaslužuje.
