Sećam se dana kada je moj otac otišao – imao sam samo devet godina i ceo moj svet se tog trenutka srušio. Bio sam dete koje je i dalje umelo da se smeje, ali iza tog osmeha skrivao se strah koji nisam umeo da objasnim. Najviše sam shvatio da nešto nije u redu kada sam video mamu – njen osmeh se ugasio, a u očima više nije bilo one topline i nade. Niko mi nije rekao da tata odlazi zauvek, ali u tišini sam znao da se neće vratiti.
- Odrastanje bez njega bilo je jedno od najtežih iskustava u mom životu. Mama je od tog trenutka preuzela sve – i ulogu majke i ulogu oca. Radila je, brinula se o meni i davala mi ljubav, ali znam da je to bio teret koji je previše težak za jedno rame. Često sam se pitao zašto je otišao, šta je moglo biti toliko loše da nas je napustio. To pitanje sam nosio godinama i ono me je pratilo poput senke.
Dok su moji vršnjaci išli sa očevima na utakmice, učili da voze bicikl ili imali nekoga da ih ohrabri kada pogreše, ja sam posmatrao sa strane. Bio sam ljubomoran, ali nisam znao da to iskažem. Nedostatak oca se osećao u svakodnevnim sitnicama, a kasnije se pretvorio u duboke rane koje sam godinama nosio.
Najviše mi je nedostajao osećaj sigurnosti. Kada bi me nešto uplašilo, mama je pokušavala da me uteši, ali nije bilo isto. Osećao sam da mi fali taj stub na koji mogu da se oslonim. Istovremeno, bio sam svestan kroz šta mama prolazi – borila se da obezbedi egzistenciju i da meni pruži sve što može. Njena ljubav bila je beskrajna, ali praznina koju je tata ostavio nije mogla u potpunosti da se popuni.
- U detinjstvu nisam mogao da sagledam posledice, ali kako sam rastao, shvatio sam da su me njegov odlazak i odsustvo oblikovali. Kao tinejdžer često sam poželeo da imam nekog s kim mogu da razgovaram o problemima, o životu, o pitanjima na koja nisam znao odgovore. Mama je uvek bila tu, ali odnos majke i oca nikada se ne može zameniti. Tada sam počeo da učim da odgovore moram pronaći sam.
Godine su prolazile, a ja sam shvatao da nisam kriv za to što je otišao. Naučio sam da se oslonim na sebe i da snagu crpim iznutra. Umesto da dozvolim da me prošlost definiše, počeo sam da je koristim kao lekciju. Polako sam učio šta znači samostalnost, šta znači biti odgovoran za sebe i kako pronaći stabilnost u sopstvenom srcu.
Dugo mi je trebalo da prihvatim da praznina neće nestati, ali sam naučio
da živim sa njom. Postao sam svesniji koliko je važno imati unutrašnji mir i koliko sam zapravo snažan. Muzika, knjige i prijatelji postali su moji oslonci, a sa vremenom sam izgradio sigurnost da mogu da koračam napred bez obzira na sve.
- Danas, kao odrasla osoba, ne gledam na sebe kao na žrtvu. Moj otac možda nije bio deo mog odrastanja, ali me je njegov odlazak naučio nečemu važnom – da cenim ljude koji su tu, da se borim za ono što želim i da nikada ne odustajem. Možda nije mogao da mi pokaže kako da vozim bicikl ili da mi pruži ruku kada padnem, ali mi je, na neki način, dao priliku da sam pronađem snagu.
