U današnjem članku donosim priču o nečemu što mnogi smatraju neuobičajenim o majčinstvu u kasnijim godinama života, ispričanu iz prve ruke, kroz emotivne trenutke i istine koje često ostaju neizrečene.
Život ponekad donosi darove kada ih najmanje očekujemo, a ova priča upravo to i potvrđuje.Autorica, žena u svojim kasnim četrdesetim godinama, prvi put je doživela da čuje plač svog deteta u naručju, iako joj mnogi nisu verovali da je to moguće u njenim godinama.
- Dok su joj neki ljudi upućivali sumnjičave poglede, drugi su je sažaljevali ili otvoreno preispitivali njenu odluku, ona je znala da je dobila nešto što nije planirala, ali što joj je Bog podario kao neprocenjiv dar života. Nije bilo lako — godina ranije, život je bio ispunjen brigama o poslu, bolesnim roditeljima i obavezama koje su je potpuno ispunjavale, ali nije bilo mesta za sebe, niti za razmišljanje o porodici.
Svoju porodicu, bar onu po sopstvenom izboru, nije očekivala. U jednom trenutku pomirila se s činjenicom da možda nikada neće imati svoje dete. Ipak, život je imao drugačije planove — trudnoća ju je iznenadila, iako je na početku mislila da se radi o nekoj prolaznoj tegobi. Kada joj je lekar saopštio vest da je trudna, isplakala je suze radosti i neverice, što govori koliko su ti trenuci bili važni i emotivno snažni za nju.
Tokom trudnoće suočila se s mnogim fizičkim teškoćama — otežanim kretanjem, nespavanjem i oteklinama, ali je sve to podnosila sa ogromnom snagom, verom i nadom. Kada je na svet donela ćerku Milenu, život joj se promenio iz temelja. Osećaj ljubavi koji je tada osetila bio je toliko jak da bi, da joj je neko pre deset godina rekao da će joj se to desiti, sigurno pomislila da nije realno. Ljubav prema detetu u toj životnoj fazi donela joj je novu snagu i smisao.
Danas, sa svojih 50 godina, autorica ima trogodišnju ćerku koja je za nju najlepša i najpametnija. Najposebniji trenuci za nju su kada joj mala kaže: “Mama, volim te najviše.” Tada sve godine koje su prošle, svi bolovi i osude okoline nestaju. Ta jednostavna izjava postaje svetionik njene sreće i potvrda da je njena odluka da postane majka kasnije u životu bila prava.
- Međutim, iako je ispunjena ljubavlju, autorica nosi i tihu tugu. U tišini noći, dok uspavljuje ćerku i gleda njeno lice, razmišlja o tome da nije ranije rodila — o tome kako bi bilo da je imala još jedno, dva ili tri deteta, da Milena ima braću ili sestre s kojima bi se igrala i delila detinjstvo. Taj osećaj da je njena mala devojčica možda previše sama i da će jednog dana ostati bez društva odjekuje u njenom srcu, ali ne budi kajanje zbog izbora, već podsećanje da su snovi nekada i drugačiji.
Iako nije ranije postala majka, ne oseća se loše zbog toga. Naprotiv, njena ljubav prema Mileni je ogromna i bezgranična — nije je rodila iz mladalačke želje, već iz dubine svog srca. Nije se pokajala zbog svog kasnog majčinstva, jer zna da je upravo to bio pravi trenutak za nju. Jedno dete je postalo njen svet, njena sreća i njen smisao, i ne bi je menjala ni za šta na svetu, čak i ako je drugi zovu “baba mama” zbog godina.
Ova priča nas podseća na to da nikada nije kasno za ostvarenje snova, čak i ako nas društvo ili sopstvene sumnje pokušavaju u tome sputati. Ljubav ne poznaje granice, a pravi trenutak za važne životne odluke dolazi kada to naše srce zaista poželi. Autorica je hrabro stala protiv očekivanja i pravila, izabrala svoj put i doživela neizmernu sreću. Njena priča o majčinstvu u zrelijim godinama podseća nas da život može da nam pruži neočekivane radosti u svakom trenutku, samo ako im otvorimo vrata.
U konačnici, nije važno šta drugi misle o našim odlukama — važno je da slušamo svoje srce i da se ne bojimo da budemo srećni na svoj način. Ova žena pokazuje da prava ljubav i briga za drugog čoveka nemaju starosne granice i da čak i kasno ostvareni snovi mogu biti najlepši i najvažniji. Tako, iako je majčinstvo doživela kasno, ona ga živi punim plućima i ne bi ga menjala ni za šta na svetu.
